среда, 19.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:09

Пут којим се ређе иде

Аутор: Соња Васић Радошпетак, 01.11.2013. у 15:00

Особе са инвалидитетом: некултурно је не знати да је то сада препоручени термин. И да треба да су равноправне у свему. Ипак, шта је минимални социјални стандард који би требало да је доступан сваком грађанину Србије, па и особама са инвалидитетом, ма какав и ма колико тежак тај инвалидитет био?

Приступ здравственим услугама једнаког квалитета за све? Сви ћете рећи: да. Али зашто се онда дешава да лекар усред Београда каже госпођи у шездесетим, која му се обратила због кризе високог притиска, да не треба да очекује да ће се неко ломити око ње јер ионако, ако се криза буде продубљивала, њу нико не може спасти због тога што од детињства има парализу ногу?! Ако, наиме, жели подробније претраге, мора да лежи у болници, а неће имати приступачан ве-це и чекаће да на њу дође ред за лопату, независно од њених тренутних потреба.

Квалитетно образовање? Да, наравно. Да ли и као у случају оног детета којег остала деца исмевају и због кога њихови родитељи демонстрирају јер га је школа примила у разред њихових генијалних клинаца? Он ионако неће разумети много од онога што учитељица предаје јер општина нема новца за асистента у образовању који би му се посветио како би дете имало додатну помоћ. И шта са одличним учеником који после основне школе мора да упише средњу за масере јер је то „најбоље за њега, пошто је слеп”. А он је желео да буде филолог.

Градски саобраћај – да, али које линије и која стајалишта су приступачни? Могу ли се ове информације наћи међу редовним сервисним информацијама у новинама?

Па ТВ Дневник недељом, а онда домаћа серија коју са задовољством прати 80 одсто грађана Србије уз лако мезе и пиво. Како када нема титла, а ти си глув?

Колико Србија схвата своју обавезу да грађанима са инвалидитетом мора бити доступан бар просек постигнутог у свим сегментима од значаја за њено становништво? Да ли је уопште дефинисано који је то минимални пакет социјалне сигурности и социјалних потреба испод којег ниједан грађанин Србије не би смео да падне? Пазите, не ради се о материјалним давањима јер оно што финансијски може избавити особу средњег доба без инвалидитета није ни приближно довољно некоме коме су због инвалидитета свакодневно потребни: санитетски материјал, пелене, асистенција и неколико скупих лекова. Ту се мисли на специфичне додатке и механизме који морају постојати да би особе са инвалидитетом могле уопште да користе минимални пакет услуга у свим сферама живота, а који је доступан грађанима без инвалидитета. И да при томе не осећају атак на достојанство и аутономију, право на избор и равноправност, те да се њихове различитости уважавају.

Два су услова да се ово деси. Држава мора да има прецизиране минималне мере заштите стандарда грађана у свим сферама живота. Оне морају да буду јасне и прихватљиве свим носиоцима власти и владиним запосленицима који морају искрено бити посвећени њиховом поштовању и примени. С друге стране, држава мора да се консултује са особама са инвалидитетом о прилагођавањима која ће њима омогућити да приступе том минималном пакету добара који користе и други. Нико то не зна боље од нас, особа са инвалидитетом, јер је нас живот натерао да се стално прилагођавамо на друштво конципирано да буде по мери другачијих од нас.

Мониторинг који особе са инвалидитетом редовно врше односи се на оба ова сегмента и казује да је комуникација између представника државе и корисника прилично лоша. И да су сами доносиоци одлука и особе са инвалидитетом у својим редовима недовољно сложне и да немају унутрашњи консензус. Дугачак пут до сретања је пред нама.

Оно што ништа не кошта, а може се сместа применити јесте – осмех. Следећи пут када сретнете особу са инвалидитетом, уместо да окренете главу или се поломите од треме како да јој помогнете, осмехните се и подстакните комуникацију са њом. Тако ћете сазнати како је то живети у свету намештеном да буде пријатан другачијим од вас. Насмешите се и њеној породици која сноси највећи терет целоживотног труда прилагођавања на средину за коју си страно тело. И помислите, хоћу да размишљам, морам да размишљам, шта је то што ја могу да урадим да ове особе не изгубе своје достојанство, храброст и елан, свој идентитет на том путу којим се ређе иде.


Коментари2
5e52b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sandro sumerija
Odlican tekst. STOP GMO
Dr Ned Zvekhicevic
Clanak je izvanredan koji ilustruje jos uvek aktuelan odnos prema invalidnosti,koja je nazalost i dalje na margini drustvene brige i iskoriscenja preostalis sposobnosti invalidne osobe.Upravo to te preostale sposobnosti u svakoj individui sa hendikepom postoje i mogu se iskoristiti na korist drustva i same osobe,koje mi zapostavljamo,a koja moze imati veliki potencijal,setimo se F.D.Ruzvelta koji je bio u kolicima ali je bio dobar za Aneriku koju je uspestno izvukao zemlju iz ekonomske krize,i bio u ceti mandata pretsednik.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља