недеља, 13.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Посмртна голгота Његошева

Аутор: Будимир Дубаксубота, 02.11.2013. у 21:57
Његошева капела на Ловћену

Прије 168 година, дојављивали су жбири царској Вијени да владика и пјесник, Петар I I Петровић Његош, вођен „ноћним визијама“, гради цркву, на Језерском врху. То се догађа 1845. године, кад је у Београду штампана „Луча микрокозма“, у чијој Посвети се Његош обраћа свом учитељу, Сими Милутиновићу, стиховима: „Судба ти је и моја позната; / мислим, нејма подобне на земљи: / до вратах сам изника тартара, / ад на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта; / ал на судбу викати не смијем - / надежда ми вољом творца блиста!“.

    Посвећујући цркву на Ловћену свом стрицу, Светом Петру Цетињском, Његош је тај највисочији олтар назначио за мјесто гдје се служи небеска литургија.

 На умрлом часу Његош оставља аманет: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињет, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.

   Његош црне слутње и суд онима који буду погазили његов аманет, изриче у пјесми „Ловћену“, која није објављена за пјесниковог живота, већ у књизи „Живот Петра I I Петровића Његоша“ (Матица српска, 1914. године), као препис Вука Врчевића.

  У тој пјесми Његош вели: „Ти одбијаш сваког створа друштво / што не сличи орлу ал курјаку, / ал Милошу или Карађорђу, / а отровне бљујеш анатеме / на вуковце, рода издајице“.

Као да је, за живота, Ловћенски пророк хтио да одбрани Ловћен, од издајица свога рода, које именује као „вуковце“ (по Вуку Бранковићу), који ће, видио је тајновидац, срушити завјетну цркву Светог Петра, и у њој, његов гроб разорити.  Четири године по Његошевој смрти испуњен је аманет. Пренесени су његови земни остаци из Цетињског манастира у цркву Светог Петра, на Ловћен. Није било више бојазни да ће му Турци одсјећи мртву главу.

  Чинило се да је Његош нашао вјечни мир. Али, његово посмртно страдање тек је предстојало, у ери страшној, у 20. стољећу.

   Ловћенску драму је наслутио и млади поета, будући књаз и краљ Црне Горе, Никола I Петровић. У пјесми „Шетња на Ловћен“ (1858), вели: „Срећна ми буди, Ловћен-планино“. Готово шест деценија потом, господар Црне Горе је доживио пад Ловћена, рушење цркве Светог Петра и скрнављење гроба Његошевог.

  Узалуд је митрополит Митрофан Бан позивао аустроугарске окупационе власти да оставе на миру Његошеве земне остатке. Гувернеру Веберу, који је издао наредбу да се Владичини посмртни остаци пренесу с Ловћена на Цетиње, митрополит је објашњавао „да је Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“.

   Колико су ти аргументи тронули Вебера свједочи и његова наредба да се изврши ексхумација, и то ноћу.

  Како је изгледао тај вандалски чин, непоновљиво казује Милош Црњански, у својој „Свирепој успомени из доба окупације“, коју је објавио у Српском књижевном гласнику, 1925. године, под насловом „Његошев гроб“. Суштину текста чини свједочење очевица тог страшног чина, Лазара Матковића, официра аустријске војске, за коју Црњански каже да је „увек заударала гробарски“.

   Посматрао је Лазар, испод старе букве, како војници „кришом као лопови“, сносе низ Ловћен Његошеве земне остатке. Сјутрадан је, с двојицом Чеха, отишао на раскопани гроб Владике Рада, на којем су Аустријанци спремали ломачу, да „гробу нестане и трага а камење растуре“. Матковић је сишао у празну раку и „нашао један краљешак, који је вирио из земље. Костур владике Рада био је расут“. Потом је нашао „пету и затиљак“. Понијели су те три кости. Србин и два Чеха су о томе ћутали.

  Лазар је чувао Његошеве кости, као светињу. Тајну је повјерио Цетињској Митрополији 1921. године. Добио је упутство како да их допреми у Црну Гору, да се Владичине оскрнављене и поскитане кости саставе и уцијеле. Пренесене су у манастир Савина, у Херцег Новом, а одатле у Цетињски манастир, гдје су, од 1916. године, остаци Његошевих остатака почивали.

   Милош Црњански, усхићен Његошевим повратком на Ловћен, не слути да обновом Капеле није дошао крај Његошевим страдањима. Објављује да посмртни остаци највећег српског пјесника ту остају, „да почивају и утичу на нас, занавек“.

   Као што је митрополит Митрофан Бан покушавао да уразуми аустријског окупационог гувернера, да не скрнави Његошев гроб, тако је и митрополит Данило Дајковић тражио од комунистичких гувернера Црне Горе, да поштеде цркву Светога Петра Цетињског и Његошев гроб, од рушења.

   Ако су већ сахрањивали Бога, зашто би за њих биле светиње Његошев аманет и гроб. Један је рекао Митрополиту да ће Капела бити срушена, и кад би сви судови свијета пресудили у његову корист.

  Узалуд су били апели и вапаји Српске православне цркве, српског народа и његових највећих интелектуалаца, као и разумног и цивилизованог свијета. На Ловћену је содом запушио. Почео је сумрак Ловћена и сумрак Црне Горе. Наступило је помрачење сунца. Страшни Минотаур Петра Лубарде изишао је из Тартара, и стао да прождире свету Ловћен-планину.

    Попут Лазара Матковића, и она два незнана јунака, који бијаху Чеси, што су из раскопаног гроба спасавали Његошеве расуте кости, сад је, након готово шест деценија, један часни иновјерац, Исо Махмутбеговић, из Бистрице, крај Бијелог Поља, одбио да удари крампом у „влашку светињу“. Освјетлао образ и спасао душу своју.

   А шта су чинили несрећни припадници Његошевог племена? Заклели су се оцу лажи да ће разорити свештени Храм и згомилати га у паганско капиште.

  Како страхобно звуче Његошеви стихови: „И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу“. Тај „разлог“ остаје недокучив људском уму.

    Ено гомиле камења од цркве Светог Петра Цетињског, на Ивановим коритима. То је потомак оне гомиле од Његошеве капеле, начињене аустријским топовским ђуладима. То је раздробљена глава Ловћена. То су камени членови тијела, које у мукама издише. То је каменована Црна Гора. То је Његошев аманет, бачен под гомилу, од стране Црногораца. То је наш срушени Зид плача. То је наша „туга и опомена“. То је наш кошмарни сан. То је наш црни образ, пред Богом и свијетом!


Коментари4
0b3b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Џејми Шеј
Nije srpski narod mali, nego ima mnoge i zlocinacke neprijatelje. Progon SPC i mostiju vladike Njegosa poceli su Austrijanci a nastavili gle cuda komunisti vodjeni austrijskim kaplarom. To sto je kasnije postao marsal nije izmenilo cud kurjaka koju su mu ulili. O pogani koja je rusila crkvu ne vredi trositi slova.
Тужно је
Тужно је када се тако велики човек роди у тако малом народу. Није народ мали зато што је малобројан, него што је мали по "човјештву".
Данијел - Бања Лука
До када ће овај гријех трајати браћо моја! Није нам вијетар на руку, курјаци и и изроди још владају. Данас над Његошевим гробом бившим комунистима, данашњим монтенигерсима али увијек лошим људима смета кад дигнете три прста, ко да сам не дај Боже дошао на гроб зликовца Павелића ил Степинца а не србске перјанице Његоша! Али не смијемо одустати браћо, ничија није довијека, причајмо и радимо и изборићемо се, на крају ће Његош почивати тамо гдје је желио, тамо гдје му је мјесто. О изродима и ондашњим и данашњим, као у осталом и о свима нама, судиће покољења мјером којом заслужисмо!
Иван Радовић
Да би се опрао грех против Његоша, грех против Бога и грех против природе, на Ловћену треба обновити цркву, на истом месту, од камена исте врсте, истог облика и величине као што је била, и у њу вратити Његошеве земне остатке. Знамо шта је јунаштво, али знамо шта је и чојство. Чојство је не рушити и не понизити никога и ништа, па ни уметничко дело, чак ни антихришћанско такозвано уметничко дело проусташког вајара и архитекте Ивана Мештровића. Једноставно, како је масонско-пагански маузолеј монтиран тако га треба размонтирати и пребацити на неко друго место прилагођено његовом коцкастом облику. Црква Светог Петра Цетињског и антихришћански маузолеј не могу заједно. Једно је храм Божији, а друго контејнер. Једно је светиња, а друго аветиња. Једно је лепота, а друго ругоба. Једно је понос, а друго понижење. Маузолеј има смисао било где, једино му не одговара оно место где се сада налази. Црква има смисао једино тамо где је Геније поставио Светитељу, односно Његош Светом Петру Цетињском.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља