понедељак, 22.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:56

Србија је вишак информација, а мањак знања

уторак, 05.11.2013. у 21:57

Силвија Монрос Стојаковић, наш угледни филолог, књижевницаи преводилац, приредила је и превела песме српских песника које је изабрала за први засебан избор поезије савремених српских песника на шпански језик у књизи названој „Боја суштине”, по једном стиху Иване Миланков који се посебно свидео директору шпанске издавачке куће „Анфора Хова”. У избору Силвије Монрос Стојаковић налазе се песме Тање Крагујевић, Татјане Цвејин, Радмиле Лазић, Новице Тадића, Данице Вукићевић, Звонка Карановића, Зорана Богнара... Сваки од тридесет једног песника у „Боји суштине“ представљен је фотографијом и краћом биографском белешком, а књига садржи и предговор и поговор приређивача. Фотографијама Србије које су му се чиниле амблематским технички уредник „Анфора Хове” из Шпаније до краја је опремио антологију изузетног изгледа и прелома.

Како је за вас почео овај велики посао одабира и превођења савремених српских песника на шпански?

Све је почело онога дана када сам поштом добила књигу мадридске песникиње Алисије Асе и када сам превела неколико њених песама за новосадски књижевни часопис „Поља“, што је код нас очигледно побудило немало занимање. Ове године Алисија је позвана као гошћа јубиларних 50. Међународних сусрета Удружења књижевника Србије, на предлог Јанка Вујиновића, који је одмах схватио да би било лепо да на тај начин и сами званично станемо иза нечега што јесам ја урадила, али што је у целости омогућила Шпанија. У ствари, кад сам се у Београду први пут видела са Алисијом пред њен одлазак у Сомбор, на Међународну књижевну колонију СКД-а,дошле смо до тога да би исто тако лепо било да у Шпанији буде објављен и неки наш песник. Имала сам на уму Енеса Халиловића, јер сам већ имала доста његових песама у свом преводу. Када се вратила у Шпанију, Алисија је поразговарала са својим издавачем из „Анфора Хове“, из мејла у мејл, дођосмо до укупно 31 песника, уз објашњење да би тек требало представити класике десетерца или/и најновије алтернативне ствараоце. Са поменутим издавачем сам и сама сарађивала још пре десетак година, када сам на предлог нашег осведоченог пријатеља, мадридског песника Антонија Порпете, послала своје песме за тадашњи темат под насловом „Жена и поезија. Зато ми је своју прву песничку књигу Алисија и послала, пре него што сам најзад узела нешто из ње да преведем. На шпанском се каже: „Свет је једна марамица“. Утолико се све и овога пута уклопило, као бајка на делу. У овом свом садашњемодабиру додатно су ми помогли Ана Ристовић и Душко Новаковић.

Да ли сте током рада мењали првобитни избор?

Избор се преко мене само ширио док сам ја бивала све дубље обогаћена. Рецимо упознавањем појединих песника и као људи.Поменула бих у том смислу Радета Танасијевића, из околине Обреновца, и Јована Николића, једног од најчитанијих песника у Немачкој. У овај подухват сам се упустила после прошлогодишњег  Београдског сајма књига, а фебруара ове године све је већ било спремно за штампање на шпанском. У прикупљању и подешавању фотографија песника,незаобилазно ми је помогла Мирјана Митровић, којом се сви накнадно одушевљавају откривајући је као песникињу пошто је превасходно позната као прозни писац.  Радила сам тако што сам од сваког аутора тражила пет-шест песама по његовом избору, како бих ја из тога изабрала две-три које могу што течније да преточим на шпански. Своје преводе сам потом слала Марији Кнежевић, заједно са изворницима, да би ми у оквиру свог знања шпанског, а пре свега поетске функције језика уопште, скренула пажњу на поједина решења.

Када је реч о антологијама, понеко постави питање због чега некога нема... Да ли бринете да ће вам бити упућено неко такво питање?

Пошто званично не постојим чак ни као песникиња,камоли као антологичарка,моја је предност у томе што не морам да се држим устаљених шема, још мање система „ја-теби-ти-мени”. У неком од својих пропратних текстова објашњавам како је свака антологија заправо врста филателије: неко скупља флору; неко, фауну. Мени се може замерити и због некога кога има, али то се шпанског читаоца не тиче. Тај читалац је одрастао у земљи којом су, уместо река, некада куљали песници Златног века. Њему сам понудила моћно жуборење раскошног вишегласја савремене српске поезије. Њу чине и минималистички, и метафизички, и песници одважних продора, као ДубравкаЂурић, а и сви остали, који као Јелена Ленголд или Милена Марковић коначно проговарају на језику једног Гонгоре. Песме Николе Живанчевића су већ и по форми нека врста дијалога с Гонгором. Но, међу мојим српским песницима је и Кајоко Јамасаки, зато што она мисли и осећа и на српском језику, уосталом, као и ја. Мислим да је то вишеструки дар нашој култури.

Међу наше савремене песнике уврстили сте и Бајагу?

А шта ја, непостојећа, да урадим, кад се у одсуству Леонарда Коена питам а „Где су они добри анђели чувари/ Што долазе тихо да поправе ствари“?

Како сте у уводном тексту представили српску културу?

Србију, њену културу и духовност представила сам тако што су ми из Шпаније пријатељи сместа рекли, док је књига била још у уобличавању, да заправо не памте кад су нешто тако на сличне теме прочитали. Ваљда сам написала Србија: вишак опречних информација, мањак дубинских знања и сазнања. То што сам написала моћиће да се прочита и у преводу на српски, у папирнатом и е-издању часописа „Рефлејо“,Друштва хиспаниста Србије, које негује и своју преводилачку секцију. Иелектронски часопис „Авант арт магазин“из Београда већ је диљем света пронео вест о промоцији српских песника у мом избору у београдском Институту Сервантес.

Да ли ће ова антологија бити представљена и у Шпанији?

Управо су у току припреме и за ту промоцију, а у оквиру наше амбасаде у Мадриду. У том представљању „Боје суштине“ учествоваће наш амбасадор Данко Прокић, Алисија Аса, Антонио Порпета и сви остали песници, у мом избору. За то време ја ћу једноставно да предем заједно са својом мачком Маром, која је током овог мог понесеног рада једина умела да ме одвоји од екрана како бих јој ујутро ипак уредно принела оброк –може и без акростиха.

Марина Вулићевић


Коментари2
d0786
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lapsus calami
Moći će ...
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Konstatacija u nalovu i tekstu ispod nalova "Srbija: visak (oprecnih) informacija, a manjak (dubinskih) znanja (i saznanja)" najbolje je komentarisati sledecim citato: "Kant je dokazivao da znanje nije kolekcija darova dobijenih preko nasih cula i uskladistenih u nasem duhu kao u muzeju, nego da je, u velikom stepenu rezultat nase sopstvene mentalne aktivnosti; da moramo sebe najaktivnije zaposliti u istrazivanju uporedjivanju, ujedinjavanju, uopstavanju, ako zelimo da dodjemo do znanja." (Karl. R. Poper, "Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji", Dvadeset trece poglavlje "Sociologija saznanja").

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља