понедељак, 10.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Оливеру Фрљићу одмах кажем: „Може, прихватам позив”

Аутор: Славко Трошељсубота, 09.11.2013. у 21:57
Фото Вукица Микача

Глумци Даница Максимовић, Бранислав Лечић и Марија Вицковић представили су се недавно у Канади, у Торонту и Ванкуверу, нашим исељеницима представом „Индиго”, која је, каже Даница Максимовић, „одлично прихваћена”.

Даница је рођена 24. јануара 1953. у Рељинцима. Гимназију је завршила у Аранђеловцу, а глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миње Дедића. Дуго је биланосилац репертоара Позоришта на Теразијама, а од 1997. ужива статус истакнутог слободног уметника. Била је председник Савеза драмских уметника Србије. Добитник је Стеријине награде за улогу у представи „Лукреција илити ждеро”.

Живи сбизнисменом Тодом Лолићем, с којим има сина, позоришног редитеља, Милоша Лолића (35).

Које представе у Београду су и ваше?

То су: „Кумови” у Звездара театру, „Зона Занфирова” у Позоришту на Теразијама, „Отац на службеном путу” у Атељеу 212 и „Индиго” у Браће Стаменковић. И гостујемо. Снимила сам прошлог лета и филм „Аманет” Немање Ћипранића.

Шта нам „Кумови” поручују?

То је комедија наше трагичне свакодневице. Знамо у каквом тешком времену живимо, а ова представа Душка Ковачевића, на духовит начин, прича о нашим лошим искуствима. Тако мој „муж” у представи, игра га Предраг Мики Манојловић, каже: „Како живимо има сви да лајемо!”

Ко вас је увео у живот?

Пре свега мајка Бранка, па књиге, професори... Није било секције без мене. Звали су ме дете од гуме. Правила сам „мост”, пребацивала ноге иза врата, а с посебним жаром сам се предавала књигама, фолклору, балету, трчању, свирању на мандолини, школовању гласа... Велики сам борац у свим сегментима живота.

Кад сте први пут били сами на сцени?

У првом разреду код учитељице Драгиње Вукобрат. Рецитовала сам песму о лутки: „Лутко моја, лучице, хајде да с’ играмо/Ја у школу ићи ћу, водиће ме стрина/Јер ја имам, па имам, већ седам година”.

А ко вас је касније храбрио?

Данко Поповић, књижевник из Аранђеловца, који ме је, кад је видео да се ломим између глуме коју волим и права на која сам се уписала, храбрио да полажем пријемни на Факултету драмских уметности. Успела сам и то у трећем покушају.

По чему посебно памтите студије глуме?

По одлуци професора Миње Дедића који је у мени пробудио мој најјачи порив – фајтерски дух. Морала сам, за само седам дана, да припремим дипломски испит на коме се ради годину дана! Претходно сам се определила за дело Јуџина О’ Нила „Пре доручка”. То сам вежбала месецима, а професор ми је седам дана пре дипломског рекао: „Максимовићева, не можете са овим да изађете на испит.” Тако затечена, питала сам га: „Кад желите да се видимо?” Рекао ми је: „Кад и са осталима.” За шест дана сам, верујући у своје могућности и у љубав која ме веже за глуму, припремила нови шоу у кабаретском стилу. И оцењена сам – деветком!

Значи љубав вас је спасла?

Да. То је истина. Љубав је мени била и остала основ свега у животу. Онај ко нема љубави тај нема прави осећај пулса живота. Мене једино љубав и покреће у свим животним односима.

Колико је интуиција ваша водиља?

Велика. Интуиција ми је много помогла у животу. И то не само у припреми одлука, већ и у односу са људима који ми се приближавају. Лицемере и цинике препознајем одмах, чак и само на први поглед.

Како бирате улоге?

Прочитам сценарио и преговарам о условима. Постоје редитељи којима одмах, пре било какве провере, могу да кажем: „Може, прихватам позив.” То је био Сава Мрмак, а сад су то Урош Стојановић и Оливер Фрљић, млади редитељ из Загреба, који је у Атељеу 212 поставио „Оца на службеном путу”. Он је јединствен, потпуно свој уметник. С њим бих радила да уопште не питам шта. Уз њих је и Немања Ћипранић.

Чиме се поносите?

Пре свега сином Милошем који је, нескромно речено, одличан редитељ. У Минхену је радио Лоркину „Крваву свадбу”. Публика је, уз бурне аплаузе, скандирала „Браво, браво”. Толико сам била поносна да сам плакала. Са овом Лоркином представом на Битефу је добио „Политикину” награду за најбољег редитеља, а овацијама је испраћен његово „Отело” у Југословенском драмском. Сад је у Бечу добио награду „Нестрој”, а у Марибору „Боршњик”. Проглашен је и за најбољег редитеља у Баварској!

Замерате ли себи нешто?

Брза сам на језику. Могла бих, понекад, да избројим до десет и да не кажем баш све што мислим, јер то после боли. Људи, углавном, не воле да чују истину, а ја волим да говорим истину, и само истину, и о себи и о другима. Једино тако могу да функционишем. А волела бих и да мало сачувам себе. Бавим се и хуманитарним радом. Моја водиља је: „Наше мало – некоме је много!”

Како се браните од удварача?

Кад видим да то постаје непријатно и без мере онда таквог саговорника отписујем врло оштро, чак грубо, а кад је то пристојно онда све окренем на шалу.

Где идете на одмор?

Ми смо нудисти. Већ 20 година идемо на Аду Бојану. Имамо апартман на плажи који је наш кад тамо одемо. То се припреми за нас. Тамо слушам само шум таласа и цврчке. Устајем у шест сати, пешачим, трчим, пливам у пречистом мору, уживам у лету галебова... Са великим корњачама делим лубеницу, сликам жабе... То је мени радост живота.

-----------------------------------------------------------

Београд више није безбедан град

Чега се плашите?

Само неке тешке болести. И ако се деси желела бих да се то брзо заврши! Али, плашим се наше омладине, свега што се дешава на стадионима и улицама. Београд више није безбедан град. То јесте ствар породице, али у великој мери и закона.


Коментари1
3096a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да, била би нова Лиз Тејлор
Да је само навратила у Холивуд могла је бити светска глумица број један.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља