У свом тексту „Зашто сам одлучио да спорни рад не прихватим” господин Фајгељ по ко зна који пут покушава да нам објасни легитимност своје цензорске одлуке да забрани излагање слике Данијеле Тасић јер она, по његовом мишљењу, вређа осећања верника. Овом приликом ћу се задржати само на врхунској манипулацији садржаној у тексту која је такође производ селекције (овог пута информација) којој је г. Фајгељ очигледно склон. Дакле, у своју одбрану, он пореди своју одлуку о забрани слике са, само по његовом схватању, сличним догађајем поводом изложбе у Њујорку 1999. године, па каже:
„У Америци, такође слободарској нацији, где је Први амандман толика светиња да су законски регистроване сатанистичка црква и нацистичка странка (?!), градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани је својевремено због излагања провокативне слике Богородице, коју је назвао ’одвратним нападом на веру’, запретио Бруклинском музеју укидањем градског финансирања, па и коришћења градског земљишта и просторија. Дугачки судски процес окончан је нагодбом, а изложба је одржана у Њујорку, али отказана у Аустралији.“
Шта је све спорно у овој селективној интерпретацији догађаја: Ђулијани је реаговао поводом онога што је већ било изложено. При том му није пало на памет да се умеша у одлуке селектора и покуша да забрани излагање „провокативне“ слике. Цркве јесу протестовале али Фајгељ, не случајно, прећуткује да је у одбрану уметничких слобода или, како то он више воли да каже, Првог амандмана, устао велики број уметника и интелектуалаца, између осталих Хилари Клинтон, Сузан Сарандон, Стив Мартин, Норман Мејлер,Артур Милер,Курт Вонегат и Сузан Сонтаг, као и угледни „Њујорк тајмс“. Ђулијани је оквиру свог мандата градоначелника запретио, а потом и спровео престанак финансирања Бруклинског музеја.
Није било никаквог „дугачког судског процеса“ који се завршио некаквом „нагодбом“, већ је за мање од месец дана федерални суд пресудио да град Њујорк не само да мора да врати паре које је ускратио музеју већ и да мора да прекине сваку акцију око забране коришћења градског земљишта. Колико знам, Ђулијани се није жалио на ову одлуку суда.
Тачно је да изложба јесте била отказана у Аустралији, додуше уз образложење да је „исувише усмерена на повећање тржишне вредности слика“, а не због њиховог садржаја. При том г. Фајгељ пропушта да читаоцима, истине ради, каже да је изложба, са огромним успехом, осим у Њујорку, била одржана у Лондону и Берлину.
Г. Фајгељ не жели да разуме да је својом одлуком да „спорни рад не прихвати“ у циљу заштите цркве и верника, дубоко повредио осећања свих нас који верујемо да су слобода мисли и говора вредности које се морају бранити по сваку цену и сваком својом одлуком.
