уторак, 17.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:32

Реквијем за стару индустрију

Аутор: Кори Удовичкисреда, 20.11.2013. у 15:00

„Стратегија за реиндустријализацију Србије“ Савета за привредни опоравак поставља се као некаква алтернатива економској политици вођеној у протеклој деценији. Она то није. Реч је о вапају за јачањем капацитета државе да подржи привреду и њен развој, нарочито извоз. То је важан вапај – и ја га делим са другима. Држава мора постати подршка привредном развоју, уместо што му је данас препрека. Но, промена улоге државе захтева пажљиво формулисану развојну стратегију и јасне одговоре на питања шта променити и како – да би се планирано могло спровести. „Стратегија“ (заправо, „Нацрт“) не нуди ни једно ни друго. У њеним магловитим формулацијама могу се препознати, поред добро познатих и прихваћених решења, или „зечеви из шешира“ или повратак у свет који више не постоји.

Централно место у овом документу заузима потреба за реалнијим девизним курсом, тј. за курсом који би подстакао извоз и обесхрабрио увоз. Но, да би се то постигло, „Стратегија“ нуди фиксирање курса, као неког зеца из шешира. Добро је познато да без пропратног пакета мера, сутрадан по фиксирању депрецираног курса цене скачу и враћају реалне односе на претходно стање. Нови реалан курс може бити само одраз промењених реалних економских односа – тј. трајно смањених плата изражених у еврима. Ако има једна неспорна тековина савремене економске науке и искуства, онда је то да се до депрецијацијереалног курса долази кроз фискалне мере. Уместо тога „Стратегија“ алудира на монетарну интервенцију какву води Кина, али Кина само брани већ стечене повољне реалне односе.

Највећи проблем са „Стратегијом” јесте то што, иако се понекад позива на неке нове концепте, она заправо представља жал за прошлошћу која не само да је неповратна за Србију, него је нема више нигде у свету. Не само да господин Ђуричин сугерише да Србија треба „да се врати у модел индустријске економије која је била пре отпочињања транзиције“, већ „Стратегија” позива на „условно смањивање обавезних резерви у пословним банкама које кредитирају експанзију разменљивих производа“. Е ту већ долази до правог размимоилажења са главним токовима струке.

Прво, усмеравање примарне емисије је потпуно погрешна и превазиђена мера – централне банке нису развојне институције. Јер, не постоји, никаква дилема да је уношење више „цена“ у тржиште новца погубно – води ка инфлацији и корупцији. Ако држава жели некоме да појефтини кредит, може да му субвенционише камате. Но, ако ће да дели субвенције, држава мора за то прво пажљиво да спреми и политике и институције. Јер, поставља се питање – кога и како субвенционисати? Данас и најсложенији производни системи немају јасне ни организационе ни државне границе.

Коме би америчка влада требало да да субвенцију кад би хтела да „подстиче“ производњу ајпода? За његову производњу „Епл”подуговара неколикоазијских предузећа, која заправо само склапају 451 део. Ти делови долазе из туцетаземаља, којима, опет, „националност“ није јасна. На пример, у деловима ајподакојиувозом из Кине вреде 150 долара по комаду само око три долара представља допринос кинеских радника. За нашу причу нарочито је занимљиво да „Еплу”остаје 80 долара – од 299 долара колико кошта ајпод. Те паре нису зарада за „индустријску производњу“ – „Еплова” делатност скоро у потпуности састоји се од услуга, и то не само оних „ухватљивих“ као што су инжењеринг и дизајн, већ и „неухватљивих“ као што је изградња једног концепта и његова популаризација.

У праву су писци „Стратегије“ кад магловито упућују на улагање у „адекватне технологије“ и у знање као битну функцију државе, али ни ту овај нацрт не одговара на питање како. А то је овде кључно питање. Најпре би било важно обезбедити да та средства не буду искључиви домен већ окошталих монополизованих организација, како предузећа, тако и научних и академских институција. У данашњој привреди, отвореност знања и подршка креативности малих, брза промена и прилагођавање, кључни су елементи за успех – а код нас баш ретке појаве. У Србији мало шта тера научнике навикнуте на статус кво, и на истраживање у познатом домену, да се повежу са привредом и усмере на оно што ће дати мерљив економски резултат. Да ствар буде још гора, они који се повезују с привредом и на том основу заслужено зараде, излажу се ризику да буду оптужени за опортунизам и корупцију.

Оно што „Стратегија“ не препознаје, а што сама показује, јесте да су за развијање знања каква су потребна држави која би помогла привреди потребне младе, нове и енергичне снаге ослоњене на знања из света. Свет је наставио да се мења и напредује док су се наша привреда и друштво урушавали. Сада морамо постати далеко отворенији према знању које се тамо може стећи, или одатле пренети овде, ако мислимо да се опоравимо и повратимо позицију коју смо у том истом свету имали пре двадесет година.

Србији треба визија, и треба јој стратегија развоја, а не реиндустријализација. Та стратегија мора изричито да се определи за освајање нових светских знања и тржишта. Она мора да каже како ће се то постићи – не само у смислу економских мера, већ и реформи у држави и друштву које ће омогућити да се те мере спроведу. Она мора отворено да призна да ће почетак – фискална консолидација како би се направило места у буџету за развојна улагања – бити болан. Таква стратегија мора се развити у дијалогу с целом привредом и широм струком, а нарочито оном новом, малом, и брзо растућом привредом Србије о којој данас скоро ништа не знамо а која је, поред „Фијата”, већ носилац раста извоза. Коначно, таква стратегија мора се радити уз ангажовање много озбиљнијих ресурса и аналитичког капацитета него што је Национални савет добио од државе, или био спреман сам да уложи.

Директорка Центра за високе економске студије, бивши гувернер НБС


Коментари11
fa59b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radnik bez samoupravljanja
Ona ko da zivi u tehnoloski razvijenoj zemlji, u kojoj jos koliko toliko ima novca pa moze kanda nesto da se krene! Alo ljudi dozovite se, tresnuli smo tehnoloski o dno! Nema vise snage da se pokrene nista ozbiljno, prvo zbog nemanja novca, drugo i zbog unistavanja tehnoloskih celina koje smo imali u raznim privatizacijama. Trece, nema vise ljudskog resursa da to pokrene! FAS je jos uvek samo pogon za sklapanje, kada budemo imali pogon za proizvodnju motora koji ce se ugradjivati u FIAT vozila, smatrajte to tek pocetkom tehnoloske ere. Ali verovatno ce to biti NIKAD! Unisteno je toliko toga, da samo ozbiljni koncerni ako dodju i zele mogu to da povrate. Drzava Srbija u skorije vreme nema nikakve sanse da vrati tehnoloski industriju i ovakvu kakva je! Ovakvih kao madam Udovicki, koji ce vam napisati kamaru sarenih laza, ostavite za novine !
Београђанка г.
Реквијем за индустрију су приредили исти они урушитељи који сада желе њену обнову. Урушитељи "класичне" индустрије у Србији су били углавном водећи трговци (министри трговине, експерти за макроекономске политике, трговину, банкарство, трговину у политици....). Сада ти исти урушитељи, који слабо разумеју индустријску политику, кажу да је индустријска политика изнад макроекономске, фискалне, и других политика. и претварају је у фетиш. Овим су још једном показали своје границе и екстремни однос према развоју индустријске производње. Чак и према алхемијским рецептурама није могуће стварање нове творевине са снагама које су урушиле постојеће твари. Србији је потребан институционални и други миље који ће разумети контекстуалне оквире из окружења и у разумном стратешком концепту понудити главне елементе и прецизне оквире за њену делимичну обнову и нови развој.У томе треба да учествују компетентни стручњаци који познају индустријску политику и пословање предузећа,не трговци туђих живота.
лако је с државом
Случај "Север" (Суботица), пре неки дан на ТВ: права индустрија, конкурентна, која је свуда извозила, развијала се, зарађивала, била добра за раднике. Уништили је, дословно, ДОС-ови теоретичари економије. Пример из текста (Епл, ајподи): Србија није Америка, и не може да прави оно што ради Америка. Ми смо мали, неразвијени, немамо стандард, немамо науку и струку. Ми, као Кина пре 20 година, треба да почнемо од онога што имамо. Основно је направити државу и систем вредности. Људи већ имају идеје и вољни су да раде. Ми немамо државу., систем, који им за почетак НЕ БИ СМЕТАО! Систем који не би уништавао постојеће! То управо ради савремена генерација политичара и "стручњака" на власти.
Dusan Vucinic
@ Vitomir Andjelkovic "Mi smo izgleda preplavljeni umovima i strategijama. Papir trpi sve a umovi dobijaju svoj "časno" zaradjeni novac za pisanje tih neizvodljivih strategije, strategija" Nisu strategije neizvodljive nego smo mi lenji i aljkavi da ih sprovodimo. Lakse je raditi napamet i bez odgovornosti nego preuzeti odgovornost da se ostvare ciljevi definisani nekom strategijom. Pozdrav iz USA.
Vasa S Tajčić
Opet proturanje priče o postindustrijskom društvu, koji je u svetu doživeo krah 2008. godine.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља