четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:58

Дочекаће Лајковац и брзе пруге Србије

Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 20.11.2013. у 22:00
Фото Томислав Јањић

Градска библиотека у Лајковцу објавила је Сабрана дела Радована Белог Марковића (1947), приповедача и романсијера, рођеног у Ћелијама код Лазаревца.

У комплету је тринаест књига: „Паликућа и Тереза милости пуна” (1), „Швапска коса” (2), „Живчана јапија” (3), „Сетембрини у Колубари” (4), „Мале приче” и „Аша” (5), „Лајковачка пруга” (6), „Лимунација у Ћелијама” (7), „Последња ружа Колубаре” (8), „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву” (9), „Девет белих облака” (10), „Оркестар на педале” (11), „Кавалери Старог премера” (12) и „Госпођа Олга” (13).

Сабрана дела – јесу подвлачење црте. Јесте ли задовољни с оним што сте написали, до сада?
Пролазе дани, месеци и године, догорева нерукотворена свећа и ваља, иоле док је видела, изнова се латити оних послова за које нам разум казује да, првом руком, најбоље површени баш и нису.

Одазивајући се унутрашњем том позиву, учинио сам све што у моћи ми бејаше да тринаест мојих књига, „умивене” и у походним хаљинама, пристигну на замишљено одредиште, одакле два су пута: осунчани царски друм, овамо, ка стециштима нових читалаца, онамо: тавна стаза – ка худоби посвемашњег заборава. А оним што сам написао, до сада, да ли сам задовољан?

Ех, о задовољству некаквом, после свега и у мојим годинама, неразумно је говорити,  исто колико је неразумно и  незадовољство своје, „предметним поводом”,  пред светом исказивати...

Ваша прва књига никад није објављена јер нисте пристали на цензуру. Да ли и данас постоји тај страх од писца и књиге?

Нисам одвећ сигуран да књиге могу „поправљати” људе, почем ни сопствене писце, у многом случају, „поправиле“ нису, али тврдо верујем да понеком могу показати путе до најскривенијих душевних предела, па и загосподарити васколиком душевном празнином, находећом се у сваком од нас, а управо од тога вазда презају они који, са предикаоница власти, за своја сагрешења друге осуђују – како јуче, тако и данас... С тим што је данас, чини ми се, превладало мњење да је књижевност „празна пушка”, поодавно, премда  расудани људи знају да се и празне пушке ваља прибојавати...
 
Ваш први објављени роман – „Паликућа и Тереза милости пуна”, критика је оценила као зрело књижевно дело. Како је било писати нову књигу после ласкавих похвала?

С времена на време, овако или онако, покаже се да прва, заправо друга моја књига није заборављена... Појављивање „Паликуће”, заслугом Радета Војводића – проницљивог уредника издавачке куће „Слово љубве” –  и Данила Николића, великог писца и господина за причу, получило је лепу пажњу критике и оновремене књижевне јавности, тако да сам за „печеног писца“ већ узиман, али наредна моја књига – „Црни колач”, незапажено је прошла, као смена страже пред некаквом у невидбогу земљорадничком задругом, кад ми је до ума дошло да као писац баш „печен“ и нисам...
      
Писали сте и приче и романе. Шта је теже?

Приче... Свака прича од свог писца дуга бдења поискава и вазда се на њ „љути” – због сувишка некаквог, или због ситнице какве, која из трећег реда у први мора да дође, а и други се неспоразуми могу показати, између охолог писца и каприциозне приче, па и у часу врло неугодном – кад писац нареченој причи међу другим причама места потражује, спремајући их за какво дивот-издање...
 
Оптужују вас за карневализацију наших друштвених прилика, а стварних карневала је све више у Србији?

Доживљавам себе како писца стварних прича из измишљеног живота, што и за романе моје подједнако вреди. У земљи Србији, туго, много их је који, подаље од здраворазумски појмљивих простора, у свакојаким опачинама разоноде траже и за своју муку олакшице. Симпатија немам за хук гомиле, јоште мање за оне који гомилу предводе, с тим што је карневализација, у вашем питању знаковито поменута, ствар књижевног поступка, о мојој наративи ако је говор, а не бестидне политичке манипулације – у клонулом овом добу штедро практиковане, док те куси и репати за ревер повлаче...

Ваше култно дело, које вам је донело књижевну славу, свакако је роман „Лајковачка пруга”. Хоће ли Лајковац дочекати „брзе пруге Србије”?

Лајковачка пруга се, куд и камо пре укидања и брисања из важећег железничког шематизма, кроз истоимену песму припремила и за другачије постојање: у народном памјатнику и самим тим у вечитости, попут Троје или Атлантиде, важних дестината које нико не бомбардује, нити у њима држи филијале за понуду робе на отплату. Браћа Бајићи и Тозовац су, том сврхом, учинили што до њих бејаше стало, а и моја маленкост – колико се „одломило“, али ће и другима Бог дати махове... „Брзе пруге Србије” Лајковац да ли ће дочекати?... Дочекаће, богдо, дочекати... Шта све Лајковац није дочекао, али чему „брзе пруге”, ако грешни путник, примером, од Лајковца до Обреновца ни печено пиле не стигне да поједе, чак ни уз „садејство” својег сапутника?

Који су наши писци, а који страни, пресудно утицали на вашу литературу?

Српски писци, збирно и појединачно, од Светог Саве до данас, то јест: српско књижество – сваким црним словом, „чртом”, „резом”, „титлом”, „лигатуром”, „слитном” и „ударенијем на слогу”, а и  ромор из усменог „цветника поетичне неписмености” народа мог... Саморазумљиво је да  је у моју прозу и из других књижевности, од страних писаца, понешто дотицало, „венски и капиларно”, што у својој наративи скривао нисам... Напротив!
 
У којој мери вам је критика помогла да створите књижевно име?

Помогла је, о веома! Библиографија (анпласована у првом тому мојих Сабраних дела), коју је сачинила Бранка Јовић, речито о томе посведочује, а и додатак Трагом, са изабраним критичким текстовима или одломцима из текстова мнозине аутора, који прати сваку од 13 презентисаних књига... Осим тога, Витомир Вулетић, Стојан Ђорђић, Марин Младенов и Радивоје Микић сачинили су и књиге  о мојој наративи... Било је и научних скупова, такозваних округлих столова, са којих су произашли запажени зборници радова у којима се моја проза свестрано сагледава и тумачи, тако да се на помањкање такозване рецепције потужити не могу, премда знам да се тек у одсуству писца правично делу суди ...
 
Да ли сте упорним коришћењем језика „књажевских канцеларија”, из Доситејевог доба, изгубили неке своје верне читаоце?

Верне читаоце, оне најоданије, управо сам и стекао коришћењем поменутих, а и непоменутих језичких образаца...

Сенкама наздрављам

И шта сада, после ових тринаест књига?
Писаћу, ваљда... Дашта него писати, премда свестан да, све чешће, подигнутом чашом сенкама наздрављам...


Коментари1
19d2c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Душан Војводић Бирџа
Леп пример како мала варош постаје велико место, кадро да изнедри великог писца варошанина света.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља