Током васпитавања детета, родитељ дефинише нека дететова понашања као пожељна, а нека као непожељна, захтевајући од детета да се понаша у складу са тиме. Такве ситуације су по правилу конфликтне, јер дете које жели да се понаша на свој начин, родитељ тера да се понаша „како треба”. Међутим, ни када дете почне да се понаша „како треба” то још не значи да је дато понашање прихватило и усвојило. Постоји читав низ примера у којима се неко у детињству понашао „како треба”, да би када одрасте потпуно одступио од тог понашања и почео да се понаша на супротан начин.
На пример, кћерка која је као дете на мамино инсистирање уредно поспремала своју собу, када је одрасла и одвојила се од родитеља, престала је да уређује свој стан на згражање своје мајке.
Можемо да се запитамо како је дошло до тога да особа одбаци понашање које јој је у детињству „усађено”. Оно јој никада није било усађено, јер га она никада није прихватила као заиста смислено и корисно. Она у детињству није уређивала простор зато што је сама сматрала да тако треба, већ само зато да би избегла конфликте са мајком. Она зато, иако је редовно поспремала собу, никада није стекла навику поспремања.
Слично је и са оним што дете не сме да ради. Ако је престало да протестује због неког наметнутог ограничења, не значи да се у себи помирило са њиме. Оно себе интимно доживљава као жртву неразумног родитељског захтева и чека да довољно порасте и испуни услов за излазак из „робије”. Код средњовечног мушкарца, на пример, који је зависан од гледања телевизије коју често бесциљно гледа до два сата после поноћи иако рано устаје, откривамо да је његова „траума из детињства” у томе што му родитељи нису дозвољавали да гледа ТВ после девет сати увече. Од када је одрастао он своју „одраслост” и „слободу” доказује самоме себи неограниченим гледањем телевизије.
Због свега тога је важно да током одгоја дете разуме зашто родитељ инсистира на одређеном понашању. Да би то постигао, родитељ мора да разговара са дететом како би му приближио свој начин размишљања и своје вредности. Тако повећава вероватноћу да ће дете усвојити дато ограничење или принуду.
Код кажњавања је исто тако: да би казна постигла своју сврху није довољно казнити дете, већ оно мора да схвати због чега је кажњено и да казну прихвати као праведну. Да би родитељ то постигао треба да разговара са дететом зашто оно не сме да се понаша на дати начин, у чему је штетност тог понашања, како треба уместо тога и слично. Правило је једноставно: деца прихватају и усвајају само она ограничења, принуде и казне које сама доживљавају као смислене и оправдане. Задатак родитеља јесте да им помогну у томе.
