среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Документи Милана Гавриловића пребачени из САД у Београд

Аутор: Слободан Кљакићнедеља, 01.12.2013. у 11:40
Милан Гавриловић (други слева) на београдској Железничкој станици пред одлазак на службу у Москву у јуну 1940.

Прошле среде, 27. новембра, у Архив Југославије стигла је из Хуверовог института Универзитета Стенфорд у САД изузетна пошиљка – писана заоставштина др Милана Гавриловића, настала између 1938. и 1976, која ће сигурно бацити драгоцено додатно светло на политичку и дипломатску историју Југославије и Србије у том периоду, као и на деловање наше поратне политичке емиграције.

У атмосфери архивске и академске стрпљивости, преговарачке тишине и обостраног разумевања, Архив Југославије, као установа од националног значаја, добио је сагласност потомака др Милана Гавриловића, његове ћерке Косаре и сина Алексе, да документи њиховог оца буду пребачени у Србију и у најкраћем року буду доступну за истраживање нашој и страној научној и стручној јавности.

„Ангажовали смо се да ову збирку вратимо, пошто је Милан Гавриловић за то оставио могућност у тестаменту”, каже у разговору за „Политику” Миладин Милошевић, в. д. директора Архива Југославије. Дародавац је, наиме, одредио да се његова збирка, похрањена у Хуверовом институту, „може вратити у Београд када се промени режим у Србији”.

Пошто је тај услов испуњен и установљено да је Архив Југославије „право место за чување ове збирке”, извршилац тестамента Косара Гавриловић и Архив Југославије потписали су сагласност, тако да је после договора Архива и Хуверовог института збирка са 54 кутије докумената и 69 фотографија, као и са 65 ролни микрофилма, стигла у здање на Топчидерском брду.

У збирци су документи с биографским подацима о др Милану Гавриловићу, „Дневник”, који је водио од 1940. до 1959, његова преписка с више од 600 личности, наших и страних политичара и државника, као и преписка с бројним институцијама и удружењима, извештаји, ноте, меморандуми, преписка и новинарски чланци из периода када је био посланик Краљевине Југославије у Москви (1940–1941), писма, ноте, чланци и забелешке из периода када је био у Лондону, министар у влади у егзилу (1941–1943), документи о раду Српског националног одбора (1952–1975), с богатом преписком, извештајима, билтенима, исечцима из штампе и досијеима о разним питањима и темама.

Преношење ове богате грађе из Хуверовог института резултат је оријентације коју је пре десетак година дефинисао директор Архива Југославије Миладин Милошевић са својим сарадницима, да колекције архивских докумената, које су појединци изнели из наше земље у одређеним околностима, углавном у току или на крају Другог светског рата, и поверили их на чување у иностранству, буду враћене у земљу.

Поступак повраћаја је доста сложен, наглашава Милошевић, па и немогућ, ако тестаментарном вољом дародавца није назначено да се документа врате у земљу. Управо у Хуверовом институту чувају се збирке југословенских дипломата Константина Фотића, Владимира Милановића и Божидара Пурића, као и збирка Жарка Поповића, војног аташеа, обавештајца у Посланству Краљевине Југославије у Москви 1940–1941. године.

„Усмерени на сарадњу са Хуверовим институтом, настојимо да ту грађу вратимо у земљу, у оригиналу када је то могуће, односно у микрофилмском или дигиталном облику, што би био велики добитак за наше истраживаче”, каже Милошевић и подсећа да је 2006. добијена богата и значајна, микрофилмована писана заоставштина кнеза Павла Карађорђевића, уз помоћ његове ћерке Јелисавете Карађорђевић.

„Успели смо да преузмемо и збирке Марка Косића и Десимира Тошића 2011, посебно значајне за проучавање наше емиграције на западу после Другог светског рата”, каже на крају разговора за „Политику” Миладин Милошевић.

Дипломата, главни уредник „Политике”

Милан Гавриловић (1882, Београд – 1976, Бетезди, САД), после завршеног Правног факултета у Београду и одбране доктората у Паризу (1911) примљен је у дипломатску службу Краљевине Србије крајем 1913. године.

Службовао је у Лондону и Атини, био директор политичког одељења у Министарству иностраних дела Краљевине СХС, радио у нашим посланствима у Берлину и Риму, да би на служби у министарству био пензионисан 18. јула 1923. на сопствени захтев.

Постао је главни уредник „Политике” и обављао ту дужност до 1930. године. Од оснивања Земљорадничке странке 1920. био је у њеном руководству, а доћи ће на њено чело 1939, после смрти дотадашњег председника Јована Јовановића Пижона.

Крајем јуна 1940. поново је у дипломатској служби, пошто је именован за посланика Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Из Москве се вратио у Лондон почетком новембра 1941. и био министар у Влади Краљевине Југославије у егзилу од 1941. до 1943. године. Из Лондона се 1950. преселио у САД, где је и умро, 1. јануара 1976. године.


Коментари7
806dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дубока илегала
Не волим да се понављам, али сам рекао већ једном у коментару да су коментари понекад на нивоу текста поводом ког се објављују. Ово је један од тих ретких и вредних! Нисам сигуран да ли је то само мој утисак, али ми се чини и да је последњу 10-ину година "наше" интересе у престоници Русије заступао неко други, а не амбасадор Србије ... Да ли се историја понавља или смо ми непоправљиви понављачи?
Славица Херцигоња Москва
На жалост, Милан Гавриловић се није прославио као посланик краљевске владе у Москви. Био је погрешан човек на правом месту у судбоносно време. За све време боравка у Москви, није остварио ни један контакт са званичницим СССР, већ је Југославију, у СССРу, заступао британски амбасадор. Он и потоњи, Станоје Симић, дружили су се, искључиво са британским и америчким амбасадорима, а о интересима своје земље, није их баш било много брига. Гавриловић никада није тражио пријем код министра Молотова нити је, икада упутио нити један званичан или незваничан захтев за пријем. Кад је 06. априла 1941. нападнута Југославија, пријем је тражио, и интересе Југославије заступао, британски амбасадор. Човек се није мешао у свој посао. Зашто у Србији, поједини ,,историчари" придају велики значај Гавриловићу, остаје нејасно. Занимљиво је да нико од српских историчара није отворио ни једну архивску кутију у архиву МИДа у Москви. Дакле, пишу по принципу ,,рекла -казала". Лепе ли историје, боже мили!
Deda Djole
Obzirom da je bio direktor POLITIKE, M. Gavrilovic je sigurno umeo da pise i znao sta treba zapisivati. Verujem da ce njegov arhiv dodati dosta boje nasoj crno-beloj istoriji.
Гоца сликарка
Да ли сте сви чули оно што сам ја синоћ у серији Бајићевој, ко зна шта ћемо још чути, али да ли смо сви спремни , боље да се чује него да се ћути и не били спремни . Да ли документи из разних архива могу бити лажни ?.
блабла поздрав
Лепо је што је то све легално, тестаментом решено итд. Међутим, ништа лепше од народне поезије и митологије. Она вечно живи, много јаче улази у срца народа него сувопарна архивска грађа коју ретко ко чита. Усмена (народна) књижевност је много важнија и никад не може до краја бити проучена. Интерпретацијама никад краја, ни не чуди што се све уметности (а посебно филмска) њоме баве. )))):

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља