уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:19

Црњански је био рођени песник

Аутор: З. Радисављевићсреда, 04.12.2013. у 22:00
Милош Црњански (аутопортрет)

На Филолошком факултету у Београду почео је с радом тродневни међународни научни скуп на тему: „Милош Црњански: поезија и коментари”, који поводом 120-годишњице рођења Милоша Црњанског, организују Филолошки факултет, Институт за књижевност и уметност из Београда и Матица српска из Новог Сада.

Он је једини од нас рођени песник, рекао је Иво Андрић за Милоша Црњанског и тај суд је остао важећи до данас, подсетио је Јован Делић, у уводном излагању. Када се помене име Милоша Црњанског, по правилу, прва асоцијација је – рођени песник, макар се говорило и о његовим романима и путописима. Како је то могуће када Црњански има само једну збирку песама: „Лирику Итаке” (1919), и када његов целокупни опус у сфери лирске поезије износи 78 песама, убрајајући ту и све три поеме.

Недвосмислено је јасно да је реч о изузетној, јединственој појави у српској књижевности. То је песник који је снажно обележио – и песмама, и поемама, и манифестима, и коментарима – српску лирику 20. века и усмерио, задуго, њен развој. Али, и својим необичним и, углавном, несрећним животом. Мало је ко тако, својим животом, потврдио своја осећања света и човека у њему, као Милош Црњански.

Јован Делић не верује много у утицаје савременика на поезију Милоша Црњанског: ни Немаца – експресиониста, ни Француза, ни Руса, ни Италијана, мада он спомиње футуристе. Сродности могу бити типолошке, могу бити, и јесу, знак духа времена, али на Црњанског је, свакако, утицала велика књижевност антике, ренесансе и барока, и, можда, још више, стара књижевност Далеког истока, поезија Кине и Јапана. Кључне књиге које су утицале на Црњанског јесу јапанска и кинеска лирика, „Одисеја”, „Дон Кихот” и Микеланђелови „Сонети”.

Осим Казановиних „Мемоара” и Флоберовог „Новембра”, тешко да се још нешто може именовати да је оставило снажан траг на Црњанског. То никако не значи да, као зналац светских језика, није читао европске савременике. Његова поезија јесте у знаку европске авангарде. Када је реч о српској традицији – Црњански се ослања на романтизам: Бранка Радичевића и Лазу Костића, пре свих.

Црњански је двадесетих година прошлог века, објавио две књиге превода кинеске и јапанске поезије: „Антологију кинеске лирике” (1923) и „Песме старог Јапана” (1928). Радован Вучковић је покушао да одговори на питање у каквом су односу те две антологије према песничком делу и поетици Милоша Црњанског.

Песник је пре тога написао своје најзначајније програмске текстове и песме у збирци „Лирика Итаке” (1919), а читалац има утисак да су та остварења настајала под упливом превођења кинеских и јапанских песника. А није било тако. Црњански је имао афинитета према том типу поезије који је преовлађујући још у првој деценији 20. века.

Тада је у књижевности европске авангарде нагло порастао интерес за далеке источне књижевности. Тај пут следили су и млађи српски писци, међу којима је био и Милош Црњански, као најзначајнији.

У изванредној љубавној песми „Мизере”, објашњава Александар Петров, песник се доказује као интернационални и, у друштвеном смислу, револуционарни песник: „Сећаш ли се, ноћне су нам тице,/ и лопови и блуднице, били невини.// Стид нас беше домова цветних,/ зарекли смо се остати несретни,/ бар ја и ти”.

Завршетак је антиутопијски. Песма је написана у Бечу, 1918, посвећена је: „за студентесу Иду Лотрингер”. Ни љубав авангардног песника не поштује државне границе и националне оквире. И ова песма, наглашава Петров, доказ је да је Црњански био велики европски песник, један од највећих који су у Европи стварали за време Првог светског рата и у првој години после његовог завршетка.

Роберт Ходел говорио је о кохеренцији текста у лирици Милоша Црњанског, а пре свега у „Лирици Итаке”. Његово основно питање било је зашто доживљавамо песму, поготову кратку песму, као кохерентан текст.

Ходел је, такође, приметио да је реченица Црњанског, за разлику од других експресиониста, дубља и дужа, и да се по томе приближава Андрићевој реченици у „Ex Pontu” и „Немирима”. Ово се односи и на његове песме, нарочито „Стражилово”, и циклусе „Нове сенке” и „Стихови улица” из „Лирике Итаке”.

Највеће новине у српски песнички језик, сматра Александар Милановић, Црњански је, несумњиво, унео на синтаксичком нивоу, поступцима ритмичке сегментације и парцелације реченице, о чему је писано одлично, и много, пре свега, у студијама Новице Петковића. Поезија првог српског послератног авангардног песника донела је нови песнички израз, лишен радикалних језичких експеримената.

Петар Пијановић се бавио поетиком и идеологијом „Видовданских песама” Милоша Црњанског. У идеолошком кључу – „Видовданске песме”, или њихов претежни део, могле би се учинити као поетска опсена, односно рани лирски јади, можда и греси младог нихилисте и апатрида Милоша Црњанског. Но, у поетичком кључу, цео тај циклус, донео је новину у језику и ритму, у тону и песничким сликама, у новој мисли и сензибилитету.

Ни заједљиви Крлежа није то могао да превиди. Зато младом лирику Црњанском, у свом полемичком тексту, признаје гласно: „Говорио је надарено и непосредно, давао је сигнале, осјећало се да у његовим ријечима плове слике као лађе на сретноме вјетру и да имају талента у једрима”.

Научни скуп наставља са радом данас у Институту за књижевност и уметност у Београду.


Коментари6
18a1e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nenad mikic
Задужбина Милоша Црњанског на чијем челу је поменути Ломпар, није учинила ништа поводом обележавања годишњице књижевниковог рођења. Издање сабраних дела Црњанског које је приредио Ломпар 2008. године једно је од најлошије приређених дела једног књижевника, препуно грешака и без иједне стручне напомене. Толико о Ломпаровој наводној стручности.
драган Јанковић
Ломпар је велики стручњак и патриота и зато га нема у квислиншким медијима. Али овде је у питању нешто друго. Он се, као човек, није часно понео према великом човеку и научнику Новици Петковићу. - А ово је пројекат који је Новица Петковић основао, Било би ружно да учествије на њему.
за петра петровића
Могу само да Вам кажем да поуздано знам да је професор Ломпар, кога и лично сматрам највећим познаваоцем дела Милоша Црњанског, добио позив за поменути скуп. Разлози због којих је одбио да на скупу учествује тичу се вероватно нетрпељивости његове према неким другим људима који на скупу учествују или га организују, и за шта мислим да је жалосно, јер би дело Црњанског требало да буде изнад личних анимозитета.
Drag. P. Bojovic
Nisam to znao do sad. Lompar je znači pored Njegoša postao stručnjak i za Crnjanskog. Svaka mu čast. On je izgleda genije za sve samo ne za ono što predaje studentima na fakultetu, a to je srpski predromantizam i romantizam. O tome nema ni jedan red napisan.
Cogito Ergo Sum
Činjenica je da poziv za učešće na skupu nije nigde javno objavljen, tako da ni mnogo bolji poznavaoci Crnjanskog od prof.Lompara nisu mogli da imaju šansu da kažu svoje.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља