среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:49

Гумица глобализма

Аутор: Јасмина Врбавацпонедељак, 09.12.2013. у 22:00

Одређујући  роман Ми, избрисани као видео-игру, Слободан Владушић је више желео да роман позиционира у  метанаративни контекст хипертекстуалности,  него што је заиста веровао да је могуће створити ново хибридно остварење. У складу са поетиком кибер-панка, роман је „прикључен“ на виртуелне просторе веба, фејсбука и видео-игрица, те се „додаци“ одиста  могу пронаћи на сајту самог писца. Питање се поставља  (на које у самом ткиву романа нема задовољавајућег  одговора) -  како писац једне заокружене наративне целине мотивише читаоца да се након читања романа одлучи да за општепознате одреднице (Мик Џегер или Фејсбук), пар месеци касније потражи на сајту објашњење или коментар, ма колико они били луцидно написани? Пре ће бити да је и поднаслову и фуснотама намењена двострука функција – удице за оне који нове медије претпостављају књизи и за оне друге - скретања пажње на баналност нискобуџетног живота. У поетичком контексту обе интервенције представљају опсене, вишак који заварава читаоца да се роман може мултимедијом суштински проширити.

 Међутим, инсистирање да се наратив „прошири“, има и другу функцију – посредне евокације идеја Маршала Маклуана, да су медији човекове протезе, вештачки продужеци чула. Асоцијативно се даље надовезују и Маклуанове тезе о свету као „глобалном селу“, где се пророчки антиципира појава интернета и његов глобални карактер. Владушић ће, критички настројеним тоналитетом,  у једном пасусу навести кључ за читање романа, а то је идеја о погубности глобалног поретка који (у складу са насловом) брише разлике: „...лепота се више не разликује, одећа и обућа се више не разликују, искуства се више не разликују. Ово је равна линија и ово је смрт....“

Наглашавајући потребу обнове дехуманизованог друштва кроз лични чин, аутор главном лику даје име Миленка Павловића, пилота који је током бомбардовања Србије 1999. узлетео свесно ризикујући живот. На симболичкој равни овај херој и његов наступ „сам против свих“ је изузетак, разликовна компонента потребна писцу да би исти такав симболички корпус пребацио јунаку романа који ваља да има храбрости да се успротиви насиљу, баналности,  постојећем поретку (над)моћи глобалистичке машинерије, владавини технократије, питањима заборава и сећања као кључних одредница идентитета итд. Неодлучни јунак, међутим, непрестано понављајући реченицу „ни сам не знам зашто“, перманентно подрива и доводи у питање основне поставке романа те овај неодлучно вибрира између дистопије и утопије. Није сувишно напоменути ни да се у главном лику романа спајају две готово неспојиве идеолошке жиже романа – метафорично избрисани (неаутентични људи глобализма) и физички избрисани (страдали на Косову и током рата 1999), али је излишно на овом месту покретати расправу о исправности анти-глобалистичких порука и ангажованости овог романа са тезом, јер простор дозвољава тек да се укаже на то да је Ми, избрисани роман веома сложене конструкције.

Иако затрпан одредницама и фуснотама што га загушују попут информатичког ђубрета које генерише интернет, роман Ми, избрисани припада тзв. „академској прози“ и као такав он независно од псеудо-информација, у једном готово подземном току, опстаје на бројним интертекстуалним везама. Многе  од њих су књижевне - дела Станислава Лема, Вилјема Гибсона, Ејмиса, Делила, Миљковића и још многих, или  филозофске  – идеје Валтера Бењамина (али и асоцијације на књигу Жизеле Фројнд о фотографији која је подстакла Бењамина да напише генијални есеј, Уметничко дело у раздобљу његове техничке репродукције, који се такође ишчитава у овом роману), а потом и Ернеста Јингера, Карела Косика. Не треба овде пренебрегнути ни чињеницу да ови филозофи беспрекорних биографија посредно треба да пруже алиби идејној основи самог романа који  провоцира не само тезама што се могу оспоравати или пак заговарати, већ  пре свега интригира својим веома сложеним наративом и захтевно исплетеним романескним ткањем чије су најслабије тачке покушаји да се додвори публици свиклој на палп садржаје, а најчвршћа упоришта интертекстуалне  замке  које ваља откривати у једној суштински постмодернистички конципираној књижевној игри.


Коментари0
cbfd7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Књиге

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља