среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:55

Ни Америка није лишена радничког страха

субота, 14.12.2013. у 21:50
Добро плаћених послова за људе који нису ишли на колеџ једноставно више нема Фото Ројтерс

Док радници и синдикати у Србији, због страха од отпуштања бију битку против промене Закона о раду и завршетка реструктурирања предузећа губиташа, њихове колеге у Сједињеним Америчким Државама такође имају много разлога за бригу.

Недавна анкета која је спроведена међу радницима широм Америке показала је да су „веома забринути и за свој посао и за читаву економију у овој земљи”, пише „Вашингтон пост”. Како наводе новинари овог листа, амерички радници живе у сталној „економској узнемирености”.

– Шест од десет радника у недавној анкети „„Вашингтон пост Милер центра” мисли да би могли да изгубе посао, а готово сваки трећи од њих је веома забринут јер верује да ће заиста и остати без радног места – пише Вашингтон пост.

Из наше перспективе муке тамошње радне снаге делују више него смешно. Али, изгледа да је оно што би нама било идеално стање њима знак за аларм. Зашто? И новинари „Вашингтон поста” се питају исто – зашто су радници данас нервозни? Одговор је, кажу, стање саме економије.

Код нас сличних анкета нема, али неколико података одлично баца светло на проблеме америчког и српског радника. Најпре, незапосленост у Америци је око 11 одсто, док у Србији износи око 24 процента. Како нам тек предстоји решавање судбине 153 предузећа у реструктурирању, која запошљавају 51.000 људи, јасно је да забринутост за очување радног места у Србији није ништа мања него у Америци. Може бити само већа. Слично је и то што економисти, саговорници „Вашингтон поста”, оцењују да ће незапосленост у Америци највише погађати оне који најмање зарађују.

– Нема назнака ни да ће њихове зараде у скорије време бити повећане, а нарочито не онима који немају одговарајуће образовање, односно факултетске дипломе. Добро плаћених послова за људе који нису ишли на колеџ једноставно више нема – суморна је прогноза Мелисе Карни, економисте Брукингс института.

Тешку ситуацију слабо плаћених радника, односно оних који годишње зараде мање од 35.000 долара, „Вашингтон пост” илуструје свакодневицом Џона Стјуарта који сваке ноћи креће на посао у пола два. Чека ноћни аутобус за Филаделфију, а потом још један како би дошао до оближњег аеродрома, где ради од четири сата ујутру. Ту помаже људима који се отежано крећу и на овом послу зарађује 5,25 долара на сат. Мала зарада, каже, али не сме да је изгуби.

– Не преостаје ми да штедим, нити да купим ствари који су ми потребне како бих живео као људско биће – пожалио се он новинарима америчког листа.

Проблеми Џона Стјуарта нама нису нимало страни. Званични подаци показују да је у Србији од 2001. до 2012. године највише људи без посла остало управо у прерађивачкој индустрији, где су зараде најмање. Уколико знамо да је од 2002. године приватизовано 2.280 фирми, а да је поништено чак 675 приватизација, јасно је да су највећи терет поднели нико други него радници. Њима су касниле плате, остао неповезан радни стаж, неоверене радне књижице...

После свега, закључак је једноставан. Оне којима је најтеже увек ће највише погодити и реформе и криза. Једино питање које се поставља је – да ли је реч о „„неопходним жртвама”? Талас социјалног бунта и отварање Пандорине кутије радничког незадовољства неизбежни су пратиоци реформе и кризе сваког привредног система. И нашег и америчког. Ту изузетка нема. Слике сукоба рудара и полиције у Шкотској и бруталност обе стране обишле су свет када је осамдесетих година прошлог века Маргарет Тачер, британска премијерка, решила да их затвори. Како је у Британији након тога уследио економски бум погуран либералном економском филозофијом, није мало оних који би рекли да је челична лејди била у праву и да је та Пандорина кутија једноставно морала да се отвори.

И за крај, у целој овој причи о проблемима наших и америчких радника, новинари „Вашингтон поста” указали су на још један проблем, који нама такође није стран.

– Анкета је показала да се многи и даље не мењају. Мање од четири од десет слабо плаћених радника похађало је програме и тренинге на којима су покушавали да побољшају своје знање и вештине. То је мало јер, са друге стране, то ради чак две трећине оних који добро зарађују, односно више од 75.000 долара годишње – закључује се у тексту.

Амерички економисти на то имају једноставан одговор – сиромашни радници немају ни новца ни времена које би трошили на додатно образовање. Слично, нажалост, важи и за Србију.          

С. Деспотовић


Коментари0
97b1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Измене закона о раду

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља