петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Амерички крах 2016. године

Аутор: Милан Мишићнедеља, 15.12.2013. у 13:04
Револуција сваких 80 година: Том Хартман (Фото М. Мишић)

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Следећа америчка криза која ће донети истински крах догодиће се 2016. године!
Предвиђање још једног песимисте и пророка пропасти, каквих је последњих година било много? Зашто баш 2016, и шта ће се у ствари догодити?

„Крах 2016” у ствари је наслов (са поднасловом: „Завера да се уништи Америка и шта можемо да учинимо да то спречимо”) нове књиге Тома Хартмана (62) који би могао да се опише као типичан Американац.

Рано је наиме научио да готово све зависи од њега: радио је још као средњошколац, студије је напустио да би постао предузетник, био је и психотерапеут, а данас је радио-водитељ са репутацијом најпопуларнијег међу онима који заговарају либералне идеје (они конзервативни додуше имају бројнију публику и добијају већи публицитет).

Недељно има 2,75 милиона слушалаца, а почесто неке своје идеје (као уосталом и његове колеге) уобличи у књиге (досад је објавио око двадесет), од који су неке доспевале и на референтну листу бестселера „Њујорк тајмса”.

Најновију је представио у култној вашингтонској књижари „Политикс енд проуз” („Политика и проза”), једној од ретких која преживљава дигиталну олују коју је изазвао „Амазон”. Од пре две године је у рукама познатог брачног пара престоничких новинара, а међу њеним муштеријама је и председник Барак Обама са ћеркама, који су тамо недавно купили божићне поклоне.

После разговора са аутором открива се да је апокалиптички наслов само маркетиншка провокација, али и да се књига заиста бави великим и суштинским проблемима ове земље.

„Ствари у Америци изгледају као да су под контролом, али само док их не осмотрите изблиза и не схватите да су то само кулисе иза којих нема ничега”, гласи Хартманова дијагноза коју заснива на мноштву симптома, међу којима је главни да су темељи на којима је израсла америчка нација – подривени.

То је, по њему, резултат процеса који се збива у последњих 30 година – почетке везује за „револуцију” Роналда Регана, који чувеном реченицом изговореном на својој првој инаугурацији („Влада није решење за наше проблеме, влада је проблем”), почиње демонтажу регулативе економског система створеног после „Велике депресије” из тридесетих година прошлог века, замењујући је „невидљивом руком” слободног тржишта.

Све дотле, аргументује Хартман, приходи запослених Американаца пратили су пораст продуктивности. С тим у вези наводи прогнозу магазина „Тајм” из 1960, по којој ће пораст продуктивности (и плата) 2000. довести до „друштва доколице”: радиће се 20 до 30 сати дневно, а  зарађивати у просеку око 80.000 годишње у данашњим доларима (садашњи просек је иначе око 43.000).

Оно што се међутим догодило то је да је продуктивност наставила да расте, али да су приходи средње класе стагнирали, па се реално чак и смањивали. Да би одржали стандард, грађани почињу да се задужују, тако да је све што данас поседују,„под хипотеком”, узето на кредит.

„Људи данас не купују аутомобиле као некад, већ их рентирају (лизинг), не купују куће, већ их позајмљују од банака. Већина и студира на кредит, па су укупни студентски дугови данас чак један билион – хиљаду милијарди долара.”

На другој страни, један одсто најбогатијих захвата све већи део националног економског колача. То је, каже Хартман, постало могуће „зато што смо играли фудбал без судије, без правила и без статива... У нашој економији смо увели правило да ко има највише пара одређује где ће се поставити голови”.

По њему, у америчкој историји револуције се догађају сваких 70 до 80 година. Прва је била рат за независност 1775–1783, друга Грађански рат 1861–1865, трећа „Велика депресија” тридесетих година 20. века, а најновија је „Велика рецесија” из 2008.

„Први пут смо се изборили да од колоније постанемо самостална нација, други пут смо окончали ропство и започели индустријску револуцију, а трећу велику кризу смо искористили да после ње створимо најјачу средњу класу коју је свет икад видео...”

Четврта, најновија раскрсница је још недовршен процес у којем још није извршена коренита реформа као после ранијих. Нови крах ће, по овом аутору, бити само продужетак кризе из 2008. Он не мора да дође баш 2016, може да се догоди и раније, али ће, каже, председник Обама и његова влада по сваку цену настојати да га одложе док им не истекне мандат, на сличан начин како је то (безуспешно додуше) покушао да кризу до свог исељења из Беле куће спречи његов претходник Џорџ Буш.

„Главни елементи кризе су још на сцени. Док смо крајем деведесетих имали тржиште финансијских ’деривата’ од око 80 милијарди долара, до 2008. оно је нарасло на преко 800 билиона, док је целокупни планетарни бруто производ био само 65 билиона, а Америке 15. Одмах после кризе финансијски балон Волстрита је испумпан на око 400 билиона, али се данас вратио на између 700 и 800 билиона”, гласи рачуница Тома Хартмана.

У чему је међутим „завера”? „Оно што се сада догађа већ је виђено у ранијим кризама: у суштини, веома моћни и веома богати настоје да створе једну олигархијску форму владавине, и у многим случајевима у томе успевају.

То је рат богатих против сиромашних и радних људи, средње класе. У овој генерацији предводници тог рата су браћа Дејвид и Чарлс Кок, Шелдон Аделсон (највећи финансијери Републиканске партије), али и други који су много мање видљиви.”

Прошле године само на Волстриту било је десет људи који су имали приходе веће од две милијарде долара. Током двадесетих година прошлог века тајкуни су били Дипонтови, Морганови и Рокфелери, а данас су то нова имена, али у суштини иста група.

Њима, образлаже Хартман, кризе погодују: „Највећа богатства у Америци у последњих сто година направљена су током ’Велике депресије’. Кризе увек доносе велике прилике да богати постану богатији.”

Данас је, каже, модел стицања огромног богатства другачији него некад. Најбогатије адресе у Америци нису више на Беверли хилсу, него у насељима северно од Вашингтона, где су дворци приватних коопераната Пентагона, који је „аутсорсовао” велики део буџета, као што су то, чак у износу од 70 одсто, то учиниле и обавештајни комплекс.

„Данас су не само медији, него и свака иоле значајна индустрија у овој земљи под контролом две, три, четири или највише пет компанија.”

„Због свега овога само још једна велика економска криза може да створи политичку вољу неопходну за фундаменталне промене у нашем економском и политичком систему, да би ова земља поново постала функционална”, закључује Хартман.

На крају 40-минутног излагања поздрављен је аплаузом. Читаоци његових књига те вечери у вашингтонској књижари имали су много питања. Нисам сигуран да су били срећни због његових одговора чија се порука своди на оно што данас важи на свим меридијанима: биће горе пре него што буде боље.


Коментари35
a4490
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ANĐELKA ponoš
Mnogo hteli,mnogo započeli.Matematička pravila loše naučili,pa te loše formule daju ne predvidive rezultate.Al šta nama bi pa se sa matematikom posvađasmo?
Islam Hajrudin
Nice try!Hehhehhee. Amerika (USA)je dobro i nikad nije bila bolje.Hvala na pitanju.
Бојан Вујиновић
Лијепо срочено, само што је заборавио поменути кога је цитирао, а и наслов му није оригиналан. Својевремено је Маркс говорио о кризи хиперпродукције, неравномјерном распоређивању средстава између класа, али се то некад звало комунистичком пошасти. Сада и највећи капиталисти почињу цитирати Маркса, а гдје смо ту ми...
Bonn Berlin
@ za Bonn Berlin-bezimeni, pisete na desetom mestu, recimo da je tako mada je ta vest apsolutno i relativno netacna iz mnogo razloga. Ali gde die stvarno vecina emigranata ? u Rusku Federaciju, Indiju, ? Ne velika vecina die u SAD, i jos neke zapadne zemlje, Kanada, Australija, Novi Zeland, o navali na EU da ne govorimo. Zato sada SAD ima preko 300 miliona stanovnika, ne brojeci oko 10 miliona jos ne registrovanih imigranata, Rusija je pala na ispod 150 miliona, sa daljom tendecijom pada stanovnistva, iseljavanje, u SAD i Nemacku, i veoma slab natalitet. Kazete pobegli ste iz Amerike, mozda, a mozda i niste bili, samo sve to nije vazno. Od kako je ta drzava osnovana ona je cilj i sirotinje i najvecih naucnika, da li se to Vama svidelo ili ne. Vi ocito mrzite Ameriku, verovatno sve sa zapada, ali verovatno zivite na zapadu, bravo.
Ceda Bradic
Pitanje: da li zelite da kradete (u sustini, ako je po zakonu, onda i nije kradja) Odgovr: zasto da ne? Pitanje: da li zelimo da resimo problem? Odgovor: koji problem?:)

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља