среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:52

Српска кривица уграђена у југословенство

Аутор: Зоран Аврамовићуторак, 17.12.2013. у 15:00

Како повезати тврдње, у тексту „Каква је веза светских ратова, Југославије и ЕУ?”, аутора Јове Бакића („Политика”, 3. децембра), да су Срби у југословенској држави остварили националистички сан да живе у истој држави (и постали никад моћнији политички чинилац!), да су се Срби и Хрвати у последња три рата међусобно клали и да ће се како време одмиче Јужни Словени све више сећати Југославије? Шта је Југославија историјскополитички значила Србима? Зашто се не мали део српске елите одрекао сопственог патриотизма, а тиме и једне политичке и моралне вредности?

Југословенска држава (1918–1992) имала је све елементе државе – територију, становништво, организовану власт – али то није било довољно за њену стабилност и будућност. Политичари и интелигенција свих нација и вера у Краљевини Југославији у највећем броју су на недовољно утемељен начин мислили о новој држави и њеним проблемима. Клатно се кретало од политичког заноса до идејних заблуда. Искуство је показало да та држава није имала политичку мисао о самој себи ако под тим подразумевамо артикулацију проблема и минимални консензус о заједничком животу различитих народа и вера у држави.

Шта је југословенство донело Србима? Једна струја српске политичке и интелектуалне елите у новој држави, од 1918. до 1990, увек је давала предност државотворној идеји југословенства и била је спремна да жртвује српство за рачун нове државе. То фатално изједначавање српства и југословенства у највећој мери је погађало управо српске националне и државне интересе. Биланс је трагичан и поразан по колективну памет једног народа.

1. Најпре, на српској страни су пале огромне жртве за стварање прве и друге Југославије. Ставити толико живота на олтар нове државе и доживети да некадашњи „братски народи” све то баце под ноге, и да 1992. године Европа и УН прихвате њихове државничке захтеве на рачун Срба, зар то није недвосмислен доказ узалудности датих живота за пројекат нове државе 1918. и 1941. године?

2. У Првом и Другом светском рату, Срби су се херојски борили на страни победника, изгубили око два милиона људи, а 1991. су доживели да се против њихових интереса окрену, не само поражене војне формације народа бивше Југославије већ и силе победнице и силе губитнице у оба прошла рата. Какав је то апсурд: у нову државу су Срби ушли као победничка и славом овенчана војска, а из те исте државе су изашли са светском медијском и политичком сликом као зликовци и варвари! Како објаснити ту трагичну чињеницу?

3. У тој држави за коју су дати: интелектуална енергија, политичко знање, материјална добра, Срби су доживели да се делови њиховог националног бића откидају и конституишу као нове нације. Тај двојни идентитет, један преко вере други преко државности, „решен” је одбацивањем српске компоненте идентитета. О том мрвљењу српског националног идентитета 1918. године нико није могао ни да сања.

4. Они који су се жртвовали за нову државу, Краљевину Југославију, нису ни слутили да ће за само двадесетак година започети  геноцид хрватских усташа над Србима, а неку годину касније тихи, а потом све очитији изгон Срба са Косова и Метохије. Етничка померања српског народа настављена су и у држави за коју су веровали да је остварила сан о националном уједињењу и ослобођењу.

5. Српска културна добра у Југославији, особито у социјалистичкој, постала су својина свих, да би се у погодном тренутку узимало колико треба. Цепа се српски језик. Ћирилица, та десетовековна културна вредност се са југословенством потискује латиницом. Уопште, српска култура је у историји југословенске државе постала разграђен виноград. У њега је улазио ко је хтео и узимао делове духовне традиције, установа, личности, дела.

7. После 1991. године, Срби су доживели да их на светској медијској сцени понижавају и вређају они који нису ни знали ког су идентитета и да њихове државе буду међународно признате, а српска државност, најстарија на Балкану, постала је предмет уцена и политичких трговина.

8. Искуство југословенске државе показало је недвосмислено да је српска кривица била уграђена у ову државу. У међуратном раздобљу (1918–1941) Срби су оптуживани за хегемонизам, унитаризам и великосрпство. На таласу српске кривице створена је 1939. године Бановина Хрватска на етничком начелу, док су друге бановине биле уређене по географско-историјском. Јасеновац је маљем и ножем доказивао српску кривицу над женама, децом, старцима. Социјалистичка Југославија је уставноправно поцепала српски народ на федерално-конфедералне делове. А крај ове државе није могао да се догоди без ужасног оптуживања Срба.

Током историје југословенске државе, лако се препознаје онај слој интелектуалаца, политичара и државника међу Србима који су без околишења и чак уз радосно одобравање чинили уступке другој страни (Словенцима, Хрватима, муслиманима), а који се могу тумачити као „плод усвојене свести о српској кривици”.

9. Док је другим нацијама помогла да се осамостале, а некима и да настану, југословенска држава је свом снагом запретила српском патриотизму. У том послу највише је учествовао један круг српске елите. Југословенство је један од основних извора брисања српских патриотских вредности у регистру од антипатриотизма и самомржње, до равнодушности и наивне вере у југословенство.

Па каква је то држава у којој се губи вековима изграђен патриотизам, а ствара нови, другог имена и вредносног садржаја – југословенски? Ако је одговор био у маглама постојања југословенске државе, како објаснити чињеницу да се и после сахране те државе помаља дух југословенства међу српским интелектуалцима?

Мало је нација у историји чији су политички и интелектуални представници у тако кратком раздобљу толико штете нанели интересима народа коме припадају. Помагали су еманципацију других народа у Југославији и при том радили директно против свог патриотизма. То су биле чињенице, али српска политичка мисао није била спремна да проникне у прави извор тог невиђеног арчења сопствене историјске свести и замрачивања властите будућности. Сви су имали своја национална крила с јасним политичким циљевима, а једино се српски народ заносио југословенством као заменом за српску државу. Тај модел државе удаљио је Србе од друштвене и политичке стварности. Југословенство и комунизам су највише својом утопијом опили једно повеће крило српске нације.

Научни саветник, социолог


Коментари30
2bb40
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Arpad Kovacs
U vreme II Juge imali smo razv.privredu poljoprivredu EU standarda!Danas ne samo u Srbiji nego u svim biv.Republikama sve unisteno siromastvo nemastina!Medju njima vodeca je Srbija sa naj nizem standardom!Zasto?! Imamo svou samostalnu Drzavu,niko nas ne "izrabi"gdje su problemi,Mozda opet truli "ZAPAD kriv?
РОДОЉУБ воли свој народ
Одличан текст који храбро говори о тзв. интелектуалцима у Београду и њиховим ЗАБЛУДАМА, које су срећом нестале из глава образованих родољуба. Српски сељак-домаћин никада није био ни југословен ни комуниста и није прекидао слављење кућне и крсне Славе.. Какво убудуће спречити да пијанци, нерадници, авантуристи, анархисти и други девијантни чланови друштва, планирају о владавини над српским домаћинима, озбиљни људи и не причају јавно.
Твртко .
Lj K-Taylor | 18/12/2013 16:08 Статистика показује да данас већи број Срба иде и на зимовање и не летовање него било кад за време СФРЈ. Статистика показује да имамо далеко више аутомобила. Банане ја никад нисам видео у СФРЈ, данас их има на сваком ћошку. Фиксна телефонија и струја су распорстрањена до сваког ћошка ове земље. За време СФРЈ тога није било. Телефона по селима није било. За Живојина Павловића ће свако доба његове младости и његовог успеха бити "Периклово доба", али морамо разумети да и данас живе људи којима ће ово време једног дана бити "Периклово доба". Узмите рецимо Новака Ђоковића. На самом крају, госн Тејлор, - морате разумети да комшијска комуникација и јесте темељ сваког друштва. Могуће је да се људи радо сећају СФРЈ баш због комшија. У СФРЈ - као и у свакој сиромашној земљи - људи су се више дружили. Али да ли се ми дружимо или не - нема везе са државним уређењем и именом државе. На самом крају - овај текст је ВРХ и богами ћу га сачувати.
Mirek Griba
Interesantan tekst sa kojim se mogu ipak samo delimicno sloziti.Smatram da srpsku krivicu treba traziti u nacionalizmu koji nije dovoljno evropski artikulisan,nego je prilicno iskljuciv.Znaci blize je nacizmu,nego nacionalizmu.Komunizam bi stavio na drugo mesto.
Slobodan Belic
Dnevni list POLITIKA da obnaroduje ovaj tekst ! Potpuno drugo je POLITIKA online. Malo Srba je elektronicno masmedijalno !!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља