уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36

Одбрана „Библије фудбала” спрејом

Аутор: Горан Анђелићнедеља, 29.12.2013. у 22:00
Даље неће моћи: како судија обележава границу за живи зид

Недавно се навршило 150 година од како је у једној таверни у центру Лондона усвојена „Библија фудбала”. У прва систематизована правила фудбалске игре се не дира, али њено непрекидно усавршавање подстиче на увођење нових идеја и технологија да би се канони фудбала заштитили.

Светска фудбалска федерација (Фифа) све чешће ставља нове замисли на проверу на мање значајним турнирима, а тек ако се то покаже смислено, уводи их на највећим такмичењима. Упркос дугим колебањима, на Мундијалу у Бразилу догодине најзад ће бити електронски проверавано да ли је лопта прешла гол-црту целим обимом.   

Пре век и по је установљено, рецимо, да живи зид мора да буде удаљен најмање 9,15 метара од места с ког се изводи слободни ударац. То важи и дан-дањи, али судије неретко муку муче да тај бедем поставе на прописно растојање од лопте ако тим који се брани стрепи да је таква прилика противнику пола гола. Сва је прилика да ће арбитри у Бразилу да се наоружају и спрејом којим ће цртати линију преко које живи зид неће смети да иде. Терен, притом, неће остати ишаран јер трагови ишчезавају кроз неколико минута. Ово средство је употребљено на недавном Светском клупском првенству у Мароку, а пре тога и на мундијалима за играче до 17 и до 20 година.

У тексту који следи подсетићемо се неких најзначајнијих новина у фудбалу које су заживеле на мундијалима.    

Црвени и жути картон

Црвени и жути картони су почели да се употребљавају на Светском првенству у Мексику 1970. Идеја се родила у глави енглеског судије Кена Астона (1919-2001), који је од 1966. до 1970. обављао дужност председника Судијског комитета Фифе.

Астонова прича о томе како му је пало на памет да осмисли картоне ушла је у легенду. Био је подстакнут сусретом Енглеске и Аргентине (1:0) на Вемблију у четвртфиналу Мундијала у „колевци фудбала” 1966.

– Судио је Немац Рудолф Крајтлајн, који осим свог матерњег језика није разумео ни један други, што је доводило до великих недоумица. Следећег јутра енглески репрезентативци браћа Чарлтон, доручкујући у кревету, читали су новине. Изненађени Џек лактом је мунуо Бобија: „Овде пишу да сам јуче опоменут. Ја о томе ништа не знам”. Читајући даље, још више се запањио: „Пише да си опоменут и ти.” – „Ја? Никада!” – зачудио се Боби. Истог часа набавили су број телефона директора Мундијала. Испоставило се да и он није упућен. Разјашњење је дала Фифа. Оба Чарлтона су заиста били опоменути – присећао се Астон (на мечу је у 35. минуту удаљен аргентински фудбалер Антонио Ратин, што се води као прво искључење на Вемблију у међународним утакмицама).

– Био сам у Судијском комитету и знао сам за ту причу. Тог дана кренуо сам аутомобилом кући. У великој гужви наилазио сам на уску раскрсницу. На семафору је било зелено светло. Мислио сам да ћу успети да је прођем, али ме је предухитрило жуто. Чекање се одужило. Још два пута су се сменили црвено и зелено. Синуло ми је: црвено као сигнал за заустављање – то је начин да играчу буде јасно да је искључен без обзира и на језичку баријеру. Моја замисао је касније изашла из оквира фудбала. Чак је и полиција почела да користи жуте картоне за починиоце малих прекршаја. Да сам патентирао своју идеју, вероватно бих постао милионер.

Први жути картон на мундијалима добио је совјетски фудбалер грузијског порекла Кахи Асатијани (1947-2002) на мечу с Мексиком 1970. Доделио га је немачки судија Курт Ченшер.

Црвених картона, занимљиво, није било на том светском првенству. У историју је ушао Чилеанац Карлос Касели (63), први искључени фудбалер кроз четири године у Западној Немачкој (меч с домаћином).

Пас назад голману

Ако погледамо утакмице и с почетка деведесетих, зачудићемо се зашто и раније није донето правило да голман не сме да хвата лопту кад му је саиграч намерно врати ногом. Тај неомиљени потез, омиљен тимовима за које, како се то каже, ради време, забрањен је 1992.

Разлог да се посегне за једном од најкоренитијих промена у правилима фудбала био је да се игра убрза и да се онемогући њена опструкција то јест да се да предност нападачком опредељењу у односу на „зихерашку” тактику. Повод је нађен у Светском првенству у Италији 1990, мундијалу с најмање голова у просеку. На 52 меча било је постигнуто 115 погодака – 2,21 по утакмици. Кроз четири године у САД, када су последњи, четврти пут учествовале 24 репрезентације (надаље 32), пао је 141 гол – 2,71 по мечу.

У изворним правилима фудбалске игре из 1863. голман није имао никакво преимућство у поређењу с осталима јер није смео да се служи рукама. Кроз осам година, од када је и морало да се одреди ко међу 11 играча у тиму чува гол (до тада се сматрало да брани онај који се нађе најближе вратима), то му је дозвољено, али само до пет и по метара од гол-црте. Почетком прошлог века усвојено је правило које је на снази и данас – вратар сме да хвата лопту у такозваном шеснаестерцу, правоугаонику чије краће стране улазе у игралиште 16,5 метара.

Прослављени француски фудбалер Мишел Платини, председник Европске фудбалске уније (Уефа), рецимо, залаже се за још строже ограничење за голмане од оног које важи последње две деценије. Да се он пита, чувари мреже не би могли да ухвате лопту ни ако им саиграчи врате њу главом или грудима.

„Златни” гол

„Златни” гол, који је важио од 1993. до 2004, а за њим и „сребрни” (2003. и 2004), најлошији су експерименти од утемељења фудбалских правила. Били су осуђени на пропаст.

„Златни” гол је значио да тим који први затресе мрежу у продужецима истог трена постаје победник, а додатно време (два пута по 15 минута) се обуставља. Кад би мреже остале нетакнуте, изводили би се пенали (правило о једанаестерцима уколико после продужетака остане нерешено усвојено је у лето 1970).

Заговорници промене су сматрали да ће тако да натерају тимове да играју нападачки, стремећи голу одлуке, али се испоставило да је игра била опрезнија због страха од „моменталне смрти”. Противници новог правила су оправдано држали да се њиме гаси ватра у игри, указујући на два примера из историје мундијала када су у стандардним продужецима голови падали као на траци: у полуфиналу 1970. у Мексику: Италија – Немачка 4:3 (три поготка у првом продужетку, два у другом; да је одлучивао „златни” гол, даље би отишли Немци) и у полуфиналу 1982. у Шпанији: Немачка – Француска 3:3, пеналима 5:4 (три поготка у првом продужетку, један у другом; да је одлучивао „златни” гол, у финале би ушли Французи).

На великим надметањима „златни гол” је први пут примењен на Европском првенству у Енглеској 1996. Јединим таквим поготком на шампионату одлучен је ни мање-ни више него првак. Немачки нападач Оливер Бироф је донео неизмерну радост својој репрезентацији шокирајући Чехе поготком у 95. минуту (2:1).

„Златни” гол у нокаут-систему такмичења на „Евру” је пао још двапут (2000), оба пута у режији француских играча. Зинедин Зидан је сасекао Португалце у полуфиналу и то из пенала у 117. минуту (2:1), а Давид Трезеге Италијане у 103. минуту финала (2:1). У другом полуфиналном мечу, примера ради, победник сусрета Италија – Холандија је решен једанаестерцима јер је и после продужетака остало 0:0.

Први „златни” гол на светским првенствима постигнут је у Француској 1998. Лоран Блан је одвео домаћина, потоњег шампиона, у четвртфинале савладавши чувеног парагвајског голмана Чилаверта у 113. минуту (1:0). На следећем мундијалу, у Јапану и Јужној Кореји 2002, пала су три таква шокирајућа поготка.

„Сребрни” гол, млађи брат „златног” гола, остављао је шансу тиму који губи да изједначи до краја једног или другог продужетка. Ако се то не би десило, тај би погодак одлучио победника већ и у првих 15 минута додатног времена.

Тако је, рецимо, Грчка наставила пут ка сензационалном тријумфу на Европском првенству у Португалији 2004. Њен одбрамбени играч Трајанос Делас једини је затресао мрежу у полуфиналу – у последњим тренуцима првог продужетка. То је практично било као да је пао „златни” гол јер шокирани противник скоро да и није имао времена да изједначењем извади карту за други продужетак. И опет је сасечена – Чешка.

А у четвртфиналном окршају домаћин и Енглези су пуцали пенале, иако су голови пали и у продужецима. Руи Коста је довео Португалце у вођство с 2:1 у 110. минуту, али је у 115. Френк Лампард поравнао резултат. Горди Албион се изборио за наду, али му је она угашена с беле тачке – 6:5.

Иако је одлука да се укине и „сребрни” гол донета у фебруару 2004, дато му је „право на живот”, ето, бар на једном великом такмичењу. Враћени су стандарни продужеци.

Три бода за победу

Три бода за победу уместо два прво су заживела у енглеском првенству – 1981. Отац новог бодовања био је некадашњи фудбалер Џими Хил (85), званичник Фудбалске асоцијације Енглеске, који се као тренер опробао у Ковентрију (1961-1967).

Касније су то правило прихватили и други национални шампионати, али је обавезујуће постало тек 1995 (тако и у нашем фудбалу од сезоне 1995/96). На Светском првенству 1994, међутим, већ се добијало три бода за победу. Вредност успеха је порасла, а реми се котирао лошије. То је, рецимо, на кожи најбоље осетио Нови Зеланд у Јужној Африци 2010 (учесник још само 1982). Све три утакмице у групи је одиграо нерешено. Завршио је као трећи. По старом бодовању ушао би у осмину финала...

Три било које замене

Данас је тешко створити представу о утакмици на којој нису биле могуће измене. Тек 1958. правила су допустила замену голмана и једног играча али само ако су се повредили.

Тек 1968. дозвољена је измена било која два играча, а 1986. два играча и посебно голмана.

Совјетски фудбалер Анатолиј Пузач (1941-2006) ушао је у историју мундијала као први играч који је заиграо као резерва. Пружена му је шанса у 46. минуту сусрета с домаћином Мексиком, којим је отворено Светско првенство 1970. На клупу је отишао Виктор Серебрјаников (73).

Први голаман који је ушао у игру као замена на мундијалима, такође 1970, био је Румун Некула Радукану (67). Већ у 27. минуту меча с потоњим шампионом Бразилом стао је на гол уместо Стерје Адамакеа (1941-1978).

Од 1996. на снази је правило да могу да се изврше било које три измене.


Коментари2
b9e05
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Drago Mirkovic
Pogodak je postignut kada lopta celim precnikom (21-22 cm) predje gol liniju izmedju stativa, a ne obimom (68-71cm). Razlika je skoro pola metra.
Jovan Stojanovic
Odlican tekst.Voleo bih jos ovakvih tekstova u Politici .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља