недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:52

Знао сaм да ћу победити рак

понедељак, 30.12.2013. у 22:00
Зоран Бојанић Фото М. Дугалић

Краљево – Вест на једној локалној телевизији о скупу краљевачког огранка СНС-а ,,одвела” је, крајем децембра 2010. године, Зорана Бојанића из Краљева код лекара, па у болницу а онда у трогодишњу борбу против рака крви и коштане сржи, опаке болести познатије под називом леукемија. Случај је хтео да његова блиска рођака др Јелена Љубичић, иначе хематолог, гледајући поменути телевизијски прилог, препозна лош изглед на његовом ,,телевизијском лицу“ и да инсистира на одласку код лекара. Тако је кренуло и убрзо је стигла дијагноза – леукемија!

Кад престане борба то је крај живота

– На то сазнање плакао сам петнаестак минута у купатилу и то су биле моје последње сузе разочарења и туге. Затим сам се прибрао, сео и попричао са супругом Драганом, синовима Николом и Немањом и мајком Драгињом. Одлучили смо да се не предајем. Био сам спреман на лечење, на борбу која кад престане значи и крај живота – каже Бојанић на почетку своје приче за ,,Политику”.

Уследили су дуги болнички дани, несносни болови током терапија, трансплантације коштане сржи... Све донедавно, кад му је, приликом лекарске контроле на универзитетској клиници у Верони, саопштено ,,да себе може сматрати потпуно излеченим, здравим човеком па су му довољне годишње контроле”.

Причајући о томе Бојанић нам објашњава да је после прве дијагнозе болест брзо напредовала па је једва поднео пут из Краљева за Београд, а тамо у Клиничко болничком центру уследиле су хемотерапије, добијао је сваког дана боцу тромбоцита и цитостатике.

– Мој организам је то добро подносио, рецимо у поређењу са осталима којих је било педесетак и од којих је данас само троје живих. Али, да схватите те муке и несносне болове, упркос свој пажњи и стручности болничког особља на челу са др Аном Видовић, и ја сам, рецимо, брзо смршао, чак 30 килограма. Због пада имунитета добио сам инфекцију уста па нисам данима могао да гутам, чак ни чај да попијем... памти Бојанић.

Он још објашњава да му је тада а и касније значила несмањена подршка породице...

– Заједно смо планирали будућност... Затим су ми велику радост причињавале СМС поруке правих пријатеља, помоћ и пажња колега из ,,Телекома“ где сам радио, партијских пријатеља. Не морате да напишете, али првих дана ме посетио Тома Николић, а онда и Александар Вучић. А, кад останем сам у том боксу ја сам најмање био у болници. Уз евергрин музику путовао сам, наравно у мислима, најчешће на планину Гоч у околини Краљева, тамо сам пецао, причао са људима, сусретао комшије, познанике – додаје Бојанић.

Но, после лечења у Београду резултати су, ипак, показали да мора на трансплантацију коштане сржи. Онда се сплет срећних околности за Бојанића десио у Италији. Тамо у Верони, његова сестра Зорица, у потрази за препаратима који би му олакшали невоље због поменуте инфекције уста, упознаје апотекарицу Марију Грацију. Она јој је понудила помоћ као члан тамошњег удружења за борбу против леукемије, коме је приступила после смрти њене 14. годишње кћи од те болести. Тако посредством ове Италијанке Бојанић долази до др Бенeдетија на Универзитетској клиници у Верони. Убрзо, преко једне агенције у Ђенови, креће претрага за могућим донаторима коштане сржи. Ту га, такође, прати срећа, јер се на листи појављује чак 60 могућих донора.

Али, све то кошта, а Републички фонд здравственог осигурања одбија да сноси трошкове...

– И после моје жалбе и упркос чињеници да се ова државна клиника у Верони налази на позитивној листи Фонда и да се трансплантација упола мање плаћа него у Риму опстаје првобитна одлука па без помоћи ове наше установе крећем и у финансијски ризик за живот. Никада од РЗЗО нисам добио објашњење зашто може Рим а не Верона... каже Бојанић.

Он даље наводи да се не могу описати све тегобе које човек мора да преживи, упркос изузетној стручности лекара у Верони и болничкој опремљености, нарочито током радио терапија у једној од болница поменуте клинике како би се после у другој обавила трансплантација. Поред њега то само зна његов пратилац, сестрић Илија, који је ту улогу обављао скоро годину дана.

Донор из Пенсилваније

– Први одабрани донор био је из Немачке али је одустао, срећом на време па је то радо прихватио осамнаестогодишњи младић из Америке. Тако је трансплантација обављена 22. новембра 2011. године и трајала је пуних шест сати. Од њега сaм добио скоро двоструко већу дозу коштане сржи него што је то уобичајено и после је све кренуло како треба – наглашава Бојанић.

Међутим, иако донор није тражио ни долара стиже позамашан рачун и за његове болничке трошкове, тамо у једној болници у Пенсилванији. Али, без обзира што је донор неопходан било где да се лечење обавља, дакле у Риму, Верони или у некој другој болници РЗЗО опет одбија накнаду и тих трошкова. Опет се не уважавају жалбе Бојанића али он није желео да државу тужи суду...

После трансплантације и првих резултата није хтео ни у пензију. То изјављује и пред инвалидском комисијом сматрајући да је излечен. На срећу ту његову тврдњу потврђују и лекарски налази у којима стоји да је његов организам стопроцентно прихватио коштану срж донора из Америке.

Тако Бојанић, после првих позитивних резултата и последњих избора у Србији постаје посланик СНС-а. На наше лаичко и шаљиво питање да ли сада личи на тог Американца којег, због важећих правила може упознати тек после пет година, он каже:

– Што се психе тиче применило се нешто што је уобичајено, будући шта сам све преживео, а физички мало ми је потамнела коса, сада теже подносим хладноћу, мање се знојим, био сам пецарош и никада нисам имао проблема са комарцима а данас чим сам, рецимо, покрај реке ту је одмах рој комараца око мене Бавећи се посланичким пословима, између осталог, изборио се за усвајање амандмана који је предложио на нови закон о порезу на лична примања.

– Кад је моја супруга Драгана, после свега, добила и решење о плаћању пореза на средства која су ми уплатили донатори и која су била строго наменска предложио сам тај амандман не само што сам желео да помогнем оним који су моје судбине већ што сам и сматрао да је то, на неки  начин, билa нехумана дажбина, укратко речено порез на живот – завршава своју победничку причу над опаком болешћу Зоран Бојанић.

Мирољуб Дугалић


Коментари3
7ad50
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jela debelic
Bravo, Bojanicu! Odlican tekst!
Gegula Rakija
Bog sve vidi.Samo napred Zorane!!!Zelim tebi i tvojoj porodici jos mnogo pobeda!!!
Art Art
Jedna dirljiva priča sa srećnim završetkom.Uvek se treba boriti, ali je najvažnije imati sreću kakvu je Zoran imao.Želim mu sve najlepše u životu)))

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља