понедељак, 08.02.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:42

Генерација без будућности

четвртак, 02.01.2014. у 22:00

Актери и извођачи представе „Случајеви – Изгубљени у Србији”, ауторског пројекта редитеља Кокана Младеновића су деца узраста између десет и двадесет година: Урош Ракић, Јелена Благојевић, Вида Станић, Катарина Петрушевски, Алекса Јовчић, Милица Божић, Невена Мијатовић, Андрија Ражнатовић, Аница Ражнатовић, Гаља Бутрић, Марина Кецман, Тамара Тамбурић, Стефан Ивковић, Миља Младеновић, Глигорије Маринковић, Јелена Ивковић, маја Милић, Марко Деспотовић, Дарко Мршевић, Никола Станимировић, Ида Урошевић, Матија Цонић, Алиса Радаковић, Игор Илић, Марко Величковић.

 Представа је конципирана као склоп њихових сонгова, личних исповести, краћих драмских сцена у којима они играју своје родитеље, углављени у картонске макете, као и театралних сцена које иронично изобличавају нашу телевизијску свакодневницу, крупан утицај естетски поражавајућих турско–индијских серија (драматург Бранислава Илић). Актери доследно граде реално суморан одраз савременог српског друштва из којег се прелива безнађе, пуна дезоријентација, губитак сваког реда и смисла, средине из које су све врлине одлучно протеране на ђубриште историје и сећања, док су њихово место дивљачки заузели примитивизам и бахатост, нови (трагично пожељни) модели понашања.

На тематском плану се издвајају мотиви суочавања припадника још једне изгубљене генерације са низом неразумевања у породици, школи, друштву. Та суштинска изолованост данашње деце у Србији производи њихову усамљеност, збуњеност, страхове, који даље генеришу експлозиван бес, често артикулисан као жилава мржња према мањинама – етничким, сексуалним, верским. Стил игре је убојито директан, памфлетски продоран, фрљићевки гласан, у складу са неодложним, врелим темама које представа излива. Бука, грубост и снажни ударци до отрежењења, и актера и гледалаца, овде су раскрчујуће средство у процесу (само)освешћивања, сламка за дављенике који се батргају у пуном расулу живљења на овом делу Балкана.

Из хорских сцена, сонгова који су, између осталог, препеви песама Марчела (репрезентативна „Кућа на промаји”), испливавају личне приче ове деце, њихови индивидуални гласови и искрене исповести, испреплетане и са статистичким подацима који откривају да 44 одсто српских средњошколаца никада није путовало у иностранство, да око 40 процената свакодневно игра компјутерске игрице, а да чак 52 одсто средњошколаца своју будућност везује за живот у иностранству итд. Бројне сцене су изграђене на принципу супротности који функционално изражава дволичности у нашем друштву (на пример, сцена која открива аферу у цркви, кроз случај Владике Пахомија).

Врло је потресно финале представе у коме сви извођачи на сцени стоје са коферима и пасошима у рукама, док се са разгласа болно излиставају њихова имена и светски градови у које се спремају да оду, са надом да ће тамо започети нове животе, са више могућности, оних које њихова земља није била у могућности да обезбеди. Важно је нагласити и то да аутори представе не исписују само последице, фактокрафију друштвеног суноврата, већ и њихове узроке, који леже у континуираним разочарењима, у иструлелим породичним односима, у великом утицају кошмарно понављаних лажи у медијима...

Посебна вредност представе Кокана Младеновића је и у томе што је изводе глумци који још нису професионалци, већ полазници студија глуме у Дадову. Они носе једну истинску, раскошну сценску енергију, неспутану и корениту, посебно делотворну у комбинацији са документаристичким утемељењењем игре.


Коментари2
94672
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pop jovanovic
Da samo treba da stoji generacijE bez buducnosti i to nije nista novo mnogi su razglabali to stanje u raznim formama, jedna od najpopularnijih je da je Srbija grobnica talenata itd. itd. Sama stvarnost je najocitiji pokazatelj koliko je to sve istina kao i tvrdokornost i sva tupavost onih koji to stanje odrzavaju na povrsini srpske zabokrecine. Jedini izlaz u celoj toj srpskoj tragediji je uklanjanje ideologije i partijske drzave iz kulture odnosno kako to unistivaci Srbije, ti postkomunisticki tragikomicari kazu, privatizacija odnosno odlazak partiske drzave i svega onog sto je kontaminirano njenim prisustvom kao i demoliranje kulrurnih bunkera i ogradjenih geta kako bi se to moglo lako kontrolisati birokratsko partiskim aparatom. Resenje je na dohvat ruke i sve zavisi koliko cemo biti u stanju da to prihvatimo i otvorimo vrata buducnosti generacijama koje dolaze i tako konacno izadjemo iz idiotizma prosecnosti,koja tako suvereno vlada kulturnom scenom Srbije danas.
Marko Perkovic
Ja sam uvek bio na strani Kokana Mladenovica, dok je jos bio u Ateljeu, i dok ga nisu sklonili oni koji vrede mnogo manje od njega! Covek je vredno radio u tom pozoristu, vidite sta se sada tamo desava, ta scena je skroz mrtva. Mladenovic rezira u Dadovu jer ga druga beogradska pozorista ne zovu. Sramota! Ali sreca za Dadov i one koji imaju viziju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Претплата Оглашавање О нама Импресум Контакт Архива Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља