понедељак, 18.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:25

Срећна 2014.

Аутор: Предраг Симићпетак, 03.01.2014. у 15:00

Нова 2014. година дочекана је и у свету и у Србији с помешаним осећањима. У САД и Европи наговештаји привредног опоравка буде наду да се види светло на крају тунела економске кризе која траје од 2008. и која је из основа променила односе снага на међународној сцени. Стрепњу изазивају многе кризе које ни САД ни ЕУ прошле године више нису могле да решавају под својим условима и у којима су морале да се ослоне на Кину, Русију и друге новоиндустријализоване земље. Година је почела кризом на Корејском полуострву, наставила се у Сирији а завршила у Украјини, у којима су се западне и источне земље нашле на супротним странама. И можда је само пука срећа била разлог због чега ни једна од ових криза није завршила у већем оружаном сукобу.

Приближавање годишњице Првог светског рата подсетило је многе да је свет и пре сто година био сличан и да су и тада хегемонију старих европских сила угрозиле снага и амбиције новоиндустријализованих држава и у коме је једна варница била довољна да изазове сукоб светских размера. Први светски рат и сада прогони свет не само због његових размера и последица које је изазвао него и зато што се историчари и даље не слажу шта га је изазвало: агресивност великих и малих сила или „месечарење“ тадашњих државника који су једну локалну кризу претворили у највећи оружани сукоб у дотадашњој историји. Маргарет МекМилан отуда прави паралелу између тадашњих односа Британије и Немачке и данашњих односа САД и Кине: „Онако како су тадашњи политичари открили да су почели нешто што не могу да заврше, тако смо и прошлог лета страховали да би удари на режим у Сирији могли водити већем сукобу од било чега што је било ко у администрацији председника Обаме могао да сагледа“.

Прошлогодишње кризе говоре да ни САД ни ЕУ неће лако попустити пред изазивачима. Иако за америчке стратеге нема дилеме да је дошло време „постамеричког света“ они верују да су темељи „света кога је Америка направила“ чврсти и да их данас не оспоравају ни Кина ни Русија ни било ко други. По њима, спорови 21. века неће се водити између капитализма и социјализма него између западног либералног и ауторитарног капитализма бивших комуниста и развијених земаља Трећег света. Прошлогодишње кризе избијале су управо на границама ова два света. И док су корејске кризе постале нека врста ритуала који повремено подиже тензије на полуострву, кризе у Источном и Јужном кинеском мору много су озбиљније јер директно сучељавају Кину са САД и њиховим савезницима на Далеком истоку. У Сирији ратоборне Европљане заједнички су смирили САД и Русија, али то није био случај с кризом у Украјини, која се нашла у процепу интереса Русије и ЕУ и која прети да изазове енергетски рат Брисела и Москве.

Последице криза у „постамеричком свету“ прошле године индиректно је осетила и Србија, почев од таласа сиријских избеглица до европске блокаде „Јужног тока“, али је, барем за сада, остала и на безбедној даљини од њих. Томе је допринео споразум између Београда и Приштине који је Србији отворио пут почетку преговора о чланству, најављених за крај овог месеца. Ова дуго очекивана одлука у српској јавности је, међутим, наишла на неочекивано хладан пријем и подељене реакције. За власт, дилеме нема: то је историјска одлука која ставља тачку на период дуг четврт века и води земљу неповратно на пут европских интеграција. После ње, тешко је и замислити да би се Србија поново могла наћи тамо где се налазила деведесетих година и где ју је одвела политика која је „преспавала пад Берлинског зида“. Због тога, партије владајуће коалиције имају разлога да себи честитају. За нешто више од годину дана успеле су да уклоне главну препреку евроинтеграцији Србије, почну преговоре и потпишу споразум са Приштином, омогуће локалне изборе у српским општинама на Косову и оставе без аргумената и најтврђе противнике у унији. Ово утолико пре што су успеле да оставе иза себе и властиту прошлост и опозицију и постигну оно што ни Ђинђић, ни Коштуница ни Тадић нису. Свакако, и због тога што данас имају подршку САД и ЕУ, а да нису битније нарушиле односе с Русијом, Кином, арапским и другим земљама.

Евроскептици у Србији нису импресионирани одлуком о почетку преговора јер мисле да је Србија за њу непотребно платила високу цену, већу него било ко до сада, да она неће брзо променити тешке економске прилике у земљи и да јој предстоји дуг пут до тренутка када и ако постане члан уније. Заокупљена политичким и економским кризама које је потресају од 2005. године, ЕУ је данас мање привлачна него раније: криза еврозоне је испразнила европске касе и европски бирачи више нису спремни за нове чланице, поготову не за оне у којима виде нову Грчку, Португалију или Шпанију. Други разлог је што су у преговарачки оквир ушли захтеви британско-немачког „нон-пејпера“ који напредак у преговорима условљавају напретком у односима с Приштином. Споразум о „свеобухватној нормализацији односа“ који ће Србија морати да потпише пре уласка у ЕУ не мора али може значити узајамно признање. За ЕУ то је битан услов због тога што је Косово поделило чланице уније и што би признање Србије отклонило и последњу препреку да и ових пет земаља признају Косово. Према мишљењу Бодо Вебера, ово ће бити веома сложен подухват какав никада раније није предузет у историји ширења уније.

Због тога главни изазови за Србију у новој години неће доћи споља него изнутра, из тешке економске и социјалне ситуације која ће се даље заоштравати и због које би најбоља вест за њене грађане била када би 2014. донела крај кризе еврозоне, а тиме и боље дане за њих.

Професор Факултета политичких наука


Коментари5
b0fd2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

irena smederevac
jedini izlaz za Srbiju je neutralnost ,okretanje ka Rusiji i dr.prijateljima .Kod nas podanicke stranke nikada nisu dobro prosle .
povremeni citalac
Sto Juzni tok, ko sto tvrdi komentator g, g kao genije, al da smo u vreme bombardovanja bili ruska gubernija, ondak bi Prizren danaske bio sediste Patrijarsije, i mozda pandam Beogradu ko lideru na vascelom Balkanu. Posebno mi se dopala recenica postovanog autora - kako ova vlast moze da bude ponosna na rezultate koje je ostvarila sto se tice pregovora sa Pristinom, (Taci sa Ivicom, ili Ivica sa Tacijem), a obaska sto je i EU odusevljena sa Srbijom.
gargamel g
EU nece da dozvoli da Srbija ima u rukama bilo kakav mehanizam, koji bi eventualno Srbija mogla da upotrebi u odbrani svojih interesa.Hajde da budem konkretan, sta mislite da li bi Srbija bila bombardovana da je vec tada postojao Juzni Tok
зока јефтић
*Стрепњу изазивају многе кризе које ни САД ни ЕУ прошле године више нису могле да решавају под својим условима и у којима су морале да се ослоне на Кину, Русију и друге новоиндустријализоване земље.* Ево баш јуче објављена анкета ГАЛУПА да у 63 земље на земаљској кугли људи мисле да је највећа опасност по свјетски мир Америка, Нико се још није жалио што америка и ЕУ губе шансе да пљачкају читаву земаљску куглу. Само понеки лобиста се јави.
Aleksandar Mihailovic
Osnovna postavka komentara, da Srbiji najveci izazovi dolaze iznutra, se moze prihvatiti, ali, profesoru FPN i dezurnom medijskom politickom komentatoru se ne mogu progledati kroz prste dve tvrdnje: da se nece u 21.veku voditi bitka izmedju socijalizma i kapitalizma vec neoliberalnog autoritarnog kapitalizma, bivsih komunista i razvijenih drzava treceg sveta, cime se mesaju babe i zabe, krokodili i pilici, drzave, sistemi i pojedinci, "bivsi komunisti". Zbog cega nema analize da je neoliberalni kapitalizam doziveo svoj volstritski ne samo krah vec i kraj i da je najagresivniji, a da se u svojoj sujeti ponasa kao ranjena zver?Drugo,uvazeni profesor govori o vracanju drzave u devedesete i baca drvlje i kamenje na tadasnje vlasti koje su "prespavale rusenje berlinskog zida", cime navodi nepazljive posmatrace na lazni "trag" da su iste krive za sve nase sadasnje nedace.Profesore,sunovrat, rasprodaja,zaduzivanja,megalomanija, komformizam,korupcija i kiklopska birokratija su ovomilenijumski.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља