среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Како је Мажуранић присвојио Његоша?

Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 09.01.2014. у 22:00
Иван Мажуранић и Петар II Петровић Његош

Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је књигу Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, у којој тврди да је аутор спева „Смрт Смаил-аге Ченгића” Петар II Петровић Његош, а не Иван Мажуранић. Она, такође, тврди да је аутор 14. и 15. певања Гундулићевог „Османа” – Његош, а не Мажуранић, као и да су неке песме, које се приписују Мажуранићу, у ствари Његошеве.

Марија Ковачевић је основну школу завршила у селу Петровцу и Подравској Слатини, учитељску школу у Славонском Броду, а Филолошки факултет (групу за југословенску књижевност и српски језик) у Београду. Своје тврдње износи на основу архивских докумената, мемоарских записа и упоредних језичких анализа текста.

Спев о смрти Смаил-аге Ченгића први пут је штампан у алманаху „Искра”, Димитрија Деметра, у Загребу, 1846. године, под називом „Смерт Ченгић-аге”. Као аутор потписан је Иван Мажуранић. Само су малобројни знали да се дело појавило, јер су комуникације биле „пешачке”. Љубомир Ненадовић, у писму Светиславу Вуловићу (1851), каже да није знао за Мажуранићев спев, а врло је мало знао и о Његошевом „Горском вијенцу”.

Имбро Ткалац (Емерих Игњатијевић), Мажуранићев савременик и друг у младости, спев је послао Вуку Ст. Караџићу у Беч, који се одушевио и рекао да нико на свету „не би био кадар љепшега што написати”. До 1876. године, када је промењен назив у „Смрт Смаил-аге Ченгијића”, спев је штампан седам пута, у Хрватској, али и у Србији. Тих година се појављују и прве сумње у Мажуранићево ауторство. Драгутин Прохаска сматра да је аутор спева црногорски владика, песник „Горског вијенца” – Петар II Петровић Његош, јер је „упоредио садржај и облик Мажуранићевог спева с Његошевим делима”. Најистрајнији у овим сумњама био је Светислав Вуловић, српски књижевни критичар и књижевни историчар. Он је тврдио да је Његошева изгубљена песма („Ченгић”) могла „послужити као грађа, као основа Мажуранићевој песми”. С друге стране, Фрањо Марковић (1845–1914), хрватски филозоф и песник, Мажуранића назива „хрватским Хомером”.

Марија Ковачевић сматра да је кључ загонетке у Његошевом „Горском вијенцу”, односно у Посвети праху оца Србије: „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема”. Она у овим стиховима види Његошеву реакцију на штампање (његовог) спева о Ченгићу под Мажурановићевим именом. „Смрт Смаил-аге Ченгића” штампана је 1846, а „Горски вијенац” 1847. године. „Ченгић”, је, тврди Марија Ковачевић, остао Његошева рана непреболна, његово добровољно отуђено, али никад непрежаљено песничко чедо. А да је то чедо постојало сведочи запис Љубомира Ненадовића у „Писмима из Италије”. Његош је Ненадовића питао да ли је „Шћепан Мали” бољи од „Горског вијенца”, и сам дао одговор: „Није, није! „Горски вијенац” сам писао под другим околностима.” Потом Његош каже да му је жао што код себе нема песму „Ченгића”. Ненадовић је забележио Његошеве речи: „Дође ми један и кад сам му прочитао, зацигани: „Дај ми, дај ми”, а ја му дадох, а пријепис није ми остао...”

На двору владике Његоша, 1841. године, боравили су Људевит Гај и Антун Мажуранић, професор филологије, старији брат Ивана Мажуранића. Податак је записан у предговору Гундулићевог „Османа” из 1844. године, који је употпуњен 14. и 15. певањем, чији је (наводно) аутор Иван Мажуранић. У предговору се изричито каже да је један рукопис „Османа” професор Антун Мажуранић добио у Црној Гори од владике Његоша, 1841. године. Марија Ковачевић је убеђена да се Његош послужио лукавством: искористио је боравак Људевита Гаја и Антуна Мажуранића и свог „Ченгића” послао Ивану Мажуранићу да га објави под својим именом, што је овај и учинио уз мале преправке. Његош је био незадовољан преправкама али није реаговао, јер је „договор питање части, а и образ и држава су му били важнији и пречи од песничке сујете”.

Његош је свој рукопис дао Мажуранићу, јер у том тренутку, због историјских околности, није могао да га штампа у Црној Гори и под својим именом. Наиме, у боју на Грахову, 1836. године, са Смаил-агом Ченгићем, старим крвником Црне Горе, погинули су Његошев рођени брат и синовац, као и многи Црногорци и Херцеговци. Турци су окитили неколико градова српским главама. Његош је задужио Новицу Церовића, из Тушине, да се освети и убије Смаил-агу Ченгића. С четом Дробњака и Морачана Церовић је успешно обавио задатак и главу Смаил-аге Ченгића донео на Цетиње. О овом догађају Његош је написао песму у десетерцу, у више верзија (помињу се четири), једну је  Вук Ст. Караџић уврстио у четврту књигу „Српских народних пјесама”, из 1862. године.

За своју тврдњу Марија Ковачевић износи читав низ доказа. У Напуљу, један енглески лорд је од Његоша затражио фотографију и замолио га да му напише неколико стихова. Реч је о стиховима из треће песме (Чета) у епу „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Марија Ковачевић каже: „Лакше је у Мажуранићу наћи Његоша, него у Његошу Мажуранића.” Мажуранић не спори да је дао назив „Смерт Ченгић-аге”, да је именовао циклусе: Аговање, Ноћник, Чета, Харач и Коб, и да је пребивалиште Смаил-аге сместио „усред Столца” (Ченгић је живео у Липнику, код Гацка).

Истим поступком Марија Ковачевић доказује да је аутор 14. и 15. певања, која су дописана у „Осману”, нико други до Његош, а не Иван Мажуранић, како се сматра.

У књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, уз сагласност издавача – Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице, поема „Ченгић – смрт Смаил-аге” штампана је као ауторско дело владике црногорског П. П. Његоша. Под истим ауторским именом објављено је и 14. и 15. певање у епу „Осман”, као и песме: „Јавор”, „Јавор и тамјаника”, „Напаст” и „Мојој”, које су приписиване Ивану Мажуранићу.


Коментари13
589d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petrovic -
Hvala Politici sto je otvorila ovu vaznu raspravu. Cesto kroz istoriju su Croati nesto krali i prisvajali kao svoje, na primer pismo i jezik; Ako je Njegos rekao Nenadovicu da je brat Mazuranica trazio da vidi stihove, sigurno je Mazuranic pesnik to onda koristio. Mozda je prepevao, ali jedan Mazuranic sigurno NIJE mogao da opeva smrt zlotvora kao sto je to ucinio Njegos. NJega su mnogo bolele te rane jer je Smail aga ubijao na katunima najbolje momke i ako su ih vodili u roblje svasta su radili. Zato verujem da je NJegosevo pojanje bilo osnova da Mazuranic dalje razradi. Jer zasto bi nekog Mazuranica zanimalo kako su krvarili Crnogorci na Balkanu. Oni su sedeli u Zagrebu kao i sada i komotno unterhaltovali. Zagreb nikad nije bio bombardovan, a Beograd je razaran o svakoj prilici. Cudim se gospodine Rundo, sta vi odje pisete. A jos se vise cudim sramoti da nazovi istoricari po CG se sa Zagrebom tako lepo slazu a NDHazija nas pobila i popalila i vratila 100 godina a vi djecu ne ucite
neka pocivaju u miru
Ovo mi slici na rasprave o Jovanu-Krstitelju Pokalanu, poznatijem kao Molijer i Korneliju. Tvrde da su neka Molijerova dela napisana od strane Kornelija...
Drag. P. Bojovic
Priča o Njegoševom autorstvu Smrti Smail-age Čengića je filološki apsolvirana još u 19 veku. Današnje podrevanje te isprazne i besmislene teme ravno je mamuzanju mrtvog konja i nanosi ogromnu štetu i Njegošu kao piscu, ali i celokupnoj srpskoj nauci o književnosti.
Ненад Кебара
Врло убедљиве разлоге нам је понудио господин Миленовић, једина мањкавост је што они говоре против његових закључака. Оспорава се Његошу да је учествовао у писању "Смрти Смаилаге Ченгића", а Мажарунићу се то признало. Обратимо пажњу на књижевни догађај, на мотивско-тематски склоп дела и запитајмо се на који је начин Мажуранић сазнавао појединости које ће преобликовати у књижевне чињенице, ваљда интернетом, имао је уходу, од уста до уста? Било би то смешно, када не бисмо разговарали о озбиљном филолошком проблему. А Његош је живео те историјске чињенице, чак их је и сам осмислио. Прецизности ради, црногорски владика није писао књижевна дела него српски писац, а владика је ту учествовао кроз биће дела, као његова вредност. Наслов књиге Марије Ковачевић вероватно исходи из закључака које је у њој изнела, не знамо нисмо је још видели. Шта подразумева г. Миленовић под језиком мислимо да знамо, волели бисмо да изнесе своје текстолошке заблуде, али матрица у књижевности - шта беше то?
Александар Колчак
Не заборавите, пре свега, да коментаришете не књигу, већ кратак новинарски напис о њој. П.С. Још одавно је Спасоје Влајић (рачунарски, програмом, математичким алгоритмом) својом "Светлосном формулом" доказао да је "Ченгијића" написао Раде Томов. Валер (светлосни, фреквенцијски) је идентичан као и код осталих Његошевих дела, а уникатан за остала дела Живана Мажуранића (званог и Иван, и Џиво (од Живо) "по дубровачки").

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља