недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:32

О светлим бојама и демократији

Аутор: Зоран Аврамовићпетак, 10.01.2014. у 15:00

Прилично разочаравајући текст, по мом суду, написао је Миша Ђурковић. Мање због тога што ми саветује како да потписујем текст и да при том убацује некакав мој егзистенцијални интерес, а више због значајног померања основне теме мог текста. Зашто тако често повезује моје политичко опредељење и приписану ми тезу? Миши Ђурковићу је добро познато да сам на разне начине бранио демократске институције у Србији од 1990. године (уз критику практичног функционисања) од оних критичара и теоретичара који су писали о Србији као тоталитарној држави. Тада нисам био у редовима владајућих странака. Као да постоји гвоздена нужност повезаности између власти или опозиције и мишљења о јавним проблемима.

Не знам зашто Ђурковић тумачи мој текст на начин који је очевидно погрешан. Ја у тексту нисам „напао оне који критикују власт”, већ сам критиковао једну струју мишљења у српској политици (не само у страначкој политици) и интелектуалној јавности која се заснива на говору о пропасти Србије и при том се представља као критика а критика није. Није, због тога што јој недостају два основна елемента појма политичког и социјалног критичког мишљења – превазилажење и вредносно становиште.

Миша Ђурковић полемику усмерава према критици онога што је по мени успех садашње власти (иако је то била сасвим споредна напомена у мом тексту), пошто је претходно себе сврстао у оне јавне интелектуалце који шире глас о пропасти Србије. А ради се о томе да је ова пропала власт само наставак претходних пропасти! Ово је изненађујућа политичка тврдња. Кладио бих се да Миша не плива у овој струји јавног мишљења, будући да сам читао његове књиге. Чак и после читања ове полемике, која је управо пример социјалног нихилизма о коме сам критички писао. Прођемо кроз слику српске пропасти и запитамо се шта остаје од Србије. Ништа. Из тешког песимизма кренимо у колективну депресију и чекајмо судњи дан!

Али када се помера предмет расправе, да прихватим нову тему.

Диктатура у Србији 2013. године. Када човек прочита речи универзитетског професора о култу личности и диктатури у Србији, пита се ко је овде разуман а ко није. Разумем да пропагандисти странака говоре немогуће, али кад неко ко је део интелектуалне јавности пише тако о политици, онда нешто није у реду са елементарним политичким знањем. Мишин аргумент је женидба мог шефа, о којој медији не пишу. Баш јак аргумент за диктатуру! Ваљда о поретку власти говоре институције. На питање – где има да један човек о свему даје свој суд, да о свему одлучује – могу лако да одговорим. Не знам зашто не би имао свој суд о политичким стварима (а не о свему). Не знам зашто не би доносио одлуке, јер му је то посао (и то не о свему). Имам једно питање. Да ли је Клинтон био диктатор? Блер? Или шта је Меркелова данас после трећег изборног мандата?

Корупција и криминал. Миша тврди да не постоји борба против корупције и да се све ради да се храни популистичка мржња сиротиње против богатих људи. Невероватно! Шта из овога може да се закључи? Па то да ништа не треба предузети против корупције која је постала део система или нешто друго предузети. Шта? Није реч о овом другом  већ о неочекиваној заштити оних који се процесуирају због криминалних радњи. Да, просто не могу да поверујем у тако нешто.

Косово. Сигурно је једно – Косово никада неће нестати из националног идентитета Срба. Али 2013. године, када је ову покрајину признало 90 држава, Србија је, по мом суду, кренула у једину могућу политику после 1999. године: оријентација на српске интересе у покрајини, а они нису само на северу. Дакле, Албанци нека иду својим путем, Срби морају да се концентришу на своја права, институције и интересе.

Медији. Што се мене тиче, да сам онај који руководи било којим медијем, позвао бих Мишине истомишљенике да укрсте аргументе и ставове са другом страном. Била би занимљива расправа између заступника пропасти и напретка Србије. Али, нисам.

Економија. Није лако после опште пљачке државне или јавне имовине урадити нешто у погледу опоравка српске привреде. Далеко је од истине да ниједан економски проблем није дотакнут. Али важно је да нам политика буде изградња јефтине државе. Шта је алтернатива? Пропаст?

Кадрови. Никад лошији, тврди Миша Ђурковић. Сагласан сам да је питање кадрова најтеже питање организације, а камоли државне управе. Али са три примера се ништа не доказује. Није добро када су само страначки кадрови. Није добро када су нестраначки. Па где су добри кадрови? У некој чекаоници за коју не знамо где се налази.

Приближавање другосрбијанским интелектуалцима и партијама. Ако разликујемо уобичајене разговоре власти и опозиције од практичних савеза, онда Ђурковићева примедба није у реду. Мислим да он није био међу оним јавним интелектуалцима који су у некадашњој СРС видели „лепрозну странку”. А било је таквих и превише. Разлике политичке партијске постоје, а јавна комуникација ништа не доказује осим демократске културе.

Да приведем крају мој одговор Миши Ђурковићу. Мој принцип је да са другим текстом завршавам учешће у даљој расправи. На крају, жалим што неко ко ме добро познаје тако страсно повезује моје политичко опредељење (чак егзистенцијални интерес) са мишљењем о јавном проблему српског друштва. Ја сам остварен у својој професији и једини мој јавни интерес јесте да допринесем напретку српског друштва и народа. Не знам колико у томе успевам, али никада нећу бити на бранику пропасти Србије.

Социолог, научни саветник


Коментари4
06da0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

roksanda džunić
Gospodine Avramoviću, zašto ste se uhvatili "metafore" o puzajućoj diktaturi kao vanpametnoj stvari? Dobronameran ste čovek. Mi ne znamo ko vlada Vučićem (kažu, dobija uputstva iz ambasada i kojekude, ali nije prvi koji to radi, zar ne?), zato govorimo o Vučiću kao simbolu, jedne strahovlade, u svakom smislu. Krenimo, mali je prostor, samo od medija? Ima li slobodnog društva bez medija i pojedinaca koji znaju šta je sloboda (a ne tabloidna sloboda)? Ima li mesta u Vučićevom carstvu osim za zaglupljivače, ili novinare režimom instalirane u pro i antirežimske, iko ko se pojavljuje i biva mu omogućeno da kritikuje, otvara javne rasprave, poziva na borbu za demokratske promene? Ne! Takvi novinari su nepoželjni za vlast i opoziciju koje kontroliše taj sistem čija je Vučić samo tužna paradigma. Zato je gore nego za vreme Miloševića. Zato je čak i Šešelj za ove danas bio demokrata u smislu prihvatanja autentičnog pluralizma. Pozdrav, i sve najbolje dragi gospodine Avramoviču, ali razmislite.
Пример .
У жалосном је стању Србија а тек ће се жњети оно што се сада сеје. Мислили су неки да је са претходном влашћу она дотакла дно али се потврдила она народна да и од горег може бити још горе. Овакво стање свести српског народа је заиста јединствено. Нашао се у неком менталном вакууму, без економије, интелигенције, Академије, војске, културе, здравства, правосуђа, опозиције, са неутицајном црквом и лошим образовањем, уштројеним медијима који су сами себи уништили професију. Имамо ситуацију где нас пар медиокритета сваког дана засипају демагогијом и периодичним понављањем неких парола о корупцији, Унији, борби за Косово, изборима, испирају нам мозгове. Као да је онима који не прате Фарму наметнут један алтернативни ријалити са намером да се заиста и промени свест народа по страним рецептима. Чудо је да је Ђурковићев текст угледао светлост дана. Ми остали знамо како је тешко чак и на овом месту нешто објавити, довијајући се да езоповским језиком протуримо глас разума или бар незадовољства.
Један Аврамовић је био људина. Слава му!
Што се више брани, све је више у небраном грожђу. Кад је већ тамо, добро би било да што пре оде јер ће га шеф натерати да се изује, смошти грожђе и направи вино за колекцију. Можда шеф има разлога да наздравља. Пропаст Србије је очита и онима што су остали без вида.
Лукреција Хаџи-Јаковљевић
Ја сам остварен у својој професији и једини мој јавни интерес јесте да допринесем напретку српског друштва и народа. Не знам колико у томе успевам, али никада нећу бити на бранику пропасти Србије. Потпуно погрешно разумевање стварности. Нико и не тврди да је СНС, а тиме и аутор Аврамовић, на бранику пропасти Србије. Напротив, СНС, што значи и Аврамовић, су јуришници, у првим борбеним редовима уништавања Србије. Уопште није реч о дефанзиви, овде се ради о офанзиви на све вредности које обележавају српски народ и наше друштво. Уосталом, то је, пре неки дан, и сам признао скромни колекционар вина у разговору са Басаром.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља