Пре двеста година један човек је предложио реформу српског језика по принципу „пиши као што говориш”. Тадашња азбука, под утицајем цркве, личила је на руску, имала је четрдесет и два знака, с мноштвом карактера који нису имали свој глас, тврдим и меким знацима и тако даље. Овај човек је елиминисао све непотребне знаке и тиме поставио темеље азбуке коју користимо дан-данас.

Ако испричате ову причу нашем просечном грађанину, и запитате о коме се ради, највероватније ћете добити одговор да је то Вук Караџић. Чак и они који су давно заборавили комплетно градиво српског језика у школи тога се сећају.

Међутим, актер приче из првог пасуса није Вук Караџић. Његово име је Сава Мркаљ. Давно заборављени монах и филолог, за кога зна мали број људи, заправо је објавио све ово 1810. године у својој књижици „Сало дебелог јера либо азбукопротрес”. Црква је ово видела као покушај прекида традиције са православљем и мајком Русијом, па је Саву због тогажестоко прогањала.На крају је ментално оболео и преминуо у 53. години у бечкој душевној болници.

У међувремену, Вук Караџић је узео Савин рад, допунио га са још четири нова слова, и тако смо добили азбуку коју користимо дан-данас. Наравно, неоспорне заслуге Вука су у томе што се изборио са црквом и учинио да Савина идеја заживи у пракси. Али, Вук Караџић има на стотине споменика и школа које се зову његовим именом, а Сава Мркаљ нема ниједан споменик и не зна се ни где му је гроб.

Ово је само један од примера такозваног мита о неопеваним хероју. Митови о неопеваним херојима су одувек постојали, али су данас постали популарнији него икад. Један од кључних разлога за то је и нови медијски дискурс интернета. У време постојања искључиво „старих медија”, покушаји мењања историје били су веома тешки и скоро немогући. Данас сеовакве приче врло лако прошире по интернету брзином светлости, и много је лакше дићи медијску фрку око неке давно учињене неправде и лажних заслуга.

Људи желе да шире овакве приче по друштвеним мрежама јер гаје огромну емпатију према причама о неопеваним херојима. Ваљда зато што се просечан човек и сам осећа као „неопевани херој”, па жели да помогне другом неопеваном хероју да му се исправи давно учињена неправда.

У Америци се тренутно ово дешава са Николом Теслом. Деценијама деца у школи углавном уче да је Томас Едисон изумео и направио малтене све што има некакве везе са струјом. У последњих десет година настао је огромни талас мита о неопеваном хероју Николи Тесли. Познати блогер „Outmil” успео је на конто ове приче о неправди да прикупи више одмилион долара за изградњу Теслиног музеја. То је сада дошло до тачке да се озбиљно разматра ревизија наставног програма у америчким школама, како би се повећао историјски значај Николе Тесле на рачун смањења значаја Едисона.

Примера неопеваних хероја има на све стране. Ту је, на пример, Розалинд Френклин која је прва открила структуру ДНК, а у школама учимо да су то урадили Вотсон и Крик, који су за то добили Нобелову награду.

Све су ово приче које данас коначно имају шансу да буду популарисане, и захваљујући интернету постају све присутније.

Стога, живимо у времену ренесансе неопеваних хероја, када ће многе познате приче и митови бити кориговани, јер сада имамо специфичан медијски простор и покретачку снагу људи на друштвеним мрежамакоји ће учинити да се то све догоди.

Факултет за медије и комуникације