среда, 26.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

Уједначена оперска представа

Аутор: Ксенија Стевановићнедеља, 12.01.2014. у 22:00
Сцена из опере Летећи Холанђанин

Протеклу годину у оперском свету обележила су два века од рођења Вагнера и Вердија. Опера Народног позоришта је ускочила у овај воз и у последњем часу, крајем децембра, представила публици Вагнерову оперу Холанђанин луталица. И то после паузе од тачно пола века, када је ова опера изведена пригодом прославе 150 годишњице Вагнеровог рођења. Холанђаниназато можемо назвати и „рођенданском” опером када је Вагнер у питању у нашем оперском контексту. Али и шире. У току друге половине протекле године, Холанђанин је имао више извођења у нашој земљи и региону, потврђујући да је за овдашњи „историјски тренутак” ово дело права мера Вагнера. На Сплитским љетњим играма амерички солисти и хрватски ансамбл, у режијској поставци Бранка Брезовшека створили су нову, модернизовану верзију Холанђанина луталице на отвореној сцени.

Потом је у септембру Београдска филхармонија, такође са страним солистима, извела концертну верзију ове опере, а све у склопу обележавања Вагнерове годишњице. Сва три извођења су показивала своје разноликости – нека су била сценски иновативнија, нека музички успелија, али су све биле пре свега одраз нас самих и наше индиферентности према Вагнеровом оперском имагинаријуму. Остаје утисак да се Холанђанин луталица изводи педесетак година, јер се ваља, а не зато што, у репертоарској политици, постоји јасна визија и уметнички избор. Али, овај пут се ипак десила новина: Холанђанин луталица је променио назив.

После 90 година извођења под поменутим именом, опера се овај пут назива Летећи Холанђанин, што је директан превод са немачког језика. Нигде није образложена ова промена. Пошто се Вагнер ослањао на Хајнеову верзију приче о уклетом броду, која у себи носи елементе легенде о „лутајућем Јеврејину”, уврежени наслов је сасвим у складу са заплетом и атмосфером опере.

Холанђанин луталица на сцени опере Народног позоришта у Београду, био је уједначена оперска представа, у погледу извођачких капацитета и амбиција. Дело је припремано више месеци, а певачи су радили са лекторком Каролином Бетер, што се могло чути у разговетној дикцији, важној за извођење Вагнерових партитура.

У оркестру су највише пажње привлачили сигурни, јасни и јаки лимени дувачи који су својом презентношћу често покривали гудаче и остале инструменталне групе. Иако су дувачи изузетно важни за Вагнера, ипак онај „сублимни” слој његове музике најчешће је поверен гудачком корпусу који није долазио до изражаја. Дејан Савић је координисао овај оркестар у звучном раскораку, са певачима што је било за сваку похвалу.

У насловној улози Миодраг Д. Јовановић је био неустрашив заузимао свој сценски простор. На вокалном плану, било је ту доста недовршености, али се Јовановић показао, још једном, као сигуран извођач на кога се подела може ослонити. Ана Рупчић-Петровић као Сента подарила је слушаоцима у другом чину изузетно леп, богат и вокално супериоран увид у овај лик. Нажалост, у трећем чину овој одличној певачици је понестало снаге. Дејан Максимовић као Ерик је пријатно изненадио, посебно у дуету у другом чину опере, указујући да се налази на прагу извођачке и певачке зрелости. Као Даланд представио се Ненад Јаковљевић који се, иако сигуран, није препуштао дубљем и суптилнијем тумачењу Вагнерове партитуре.

Дубравка Филиповић је била солидна као Мери, док је Ненад Чича врло музикално извео допадљиву деоницу Кормилара. Сведена сценска поставка Дејана Миладиновића ослањала се на симболику једра, користећи могућности дубоке позорнице Народног позоришта. Није било покушаја измештања и критичког погледа, али је у складу са могућностима ансамбла и традиционалном политиком саме куће била питка и функционална.

Опера се одвија, другим речима, у мрачној атмосфери, замишљеног севера, на размеђу легенде и збиље, чему су допринели костими Катарине Грчић-Николић, посебно они за Сенту која је подсећала на принцезу из бајке. Холанђанин луталица је, тако, после педесет година лутања поново пристао међу нас, а да би потом одлетео до неке следеће прилике, када ће нас, будуће и другачије, коначно освојити.


Коментари3
201e5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr Ivana NikolicMiskovic
Mene ne izbezumljuje saznanje da je ova Kritika izasla posle skoro 20 dana od premijere nego cinjenica da je pre nedelju dana sa svetske muzicke scene zauvek otisao retki muzicki intelektualac, najsensibilni svetski i italijanski dirigent i Intendant Berlinskih i Beckih Filharmonicara, Skale", Becke Opere, ,itd itd, Mo CLAUDIO ABBADO a da NIGDE u Srbiji NISAM PROCITALA niti vest o tom ZAISTA TUZNOM i nenadoknadivom gubitku koji je zadesio internacionlni muzicki Svet . Jer, kad umre jedna ovakva izuzetna i apsolutno jedinstvena muzicka i drustveno-politicka licnost u Istoriji Evrope i Sveta onda je pored velikog dirigenta i muzickog intelektualca otisao i JEDAN PRAVI COVEK a gubitak je time NENADOKNADIV. Zato mi je OVAKO ( ne) ponasanje Srpske Muzicke Scene sasvim jasno POKAZALO ko, kako i sta se zaista desava u srpskim muzickim krugovima nacionalnih (partijskih) penzionera " zasluznih za Izuzetni Doprinos Razvoju KULTURE Srbije". Nek' Im je na cast!
Slavko Peric
Kritika jeste izašla kasno, ali se uopste ne slažem sa ostatkom prethodnog komentara. Konačno jedna oštra ali realna i pravedna kritike jednog izvođenja opere u Narodnom pozorištu. Šteta što nismo više čuli vezano za režiju i scenografiju koje su po mom mišljenju bile dosta svedene (da ne kažem skromne).
Вагнеријанка Вагнеровић
Премијера је била 23. децембра, а текст се појавио 13. јануара! То већ довољно говори да нам је важније да пола стране "Политике" заузме Цеца него Вагнер који чека на толики ред да се изређају сви наши празници и слично... Сходно томе и критичарка је песимистички завршила свој приказ који је прилично нестручан и површан!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Музика

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља