Обећане су нам промене и реформе. Свакодневно се, веома уверљиво, пред нас простире црна слика наше тренутне економске и друштвене ситуације и још уверљивије, још црња слика наше будућности ако одмах, овог тренутка, не започнемо те обећане промене и реформе. Истовремено, свим могућим средствима затире се сваки, ма како мали, конкретан покушај да се те речи спроведу у живот. У лице нам је експлодирао колективни отпор свакој промени и напретку који као да је постао важан део нашег идентитета. Само да све остане бар као што јесте, само да се ништа не промени!
„Види руке”, дубока тишина и друге таблоидне политичке смицалице су став већине министара у влади када су у питању реформски законски предлози. Морам рећи да ме неки од њих, у ретким приликама када о тим законима проговоре, неодољиво подсећају на преводиоца на знаковни језик на сахрани Мендели. Машу и бајају бесмислице а онда се правдају својом дијагнозом. Сви осим, гле чуда, нестраначког министра Саше Радуловића и његовог тима који су у име политике у коју верују подметнули леђа и бране закон који нису предложили зато што он и не спада у њихово министарство. Министар Кркобабић и Министарство за рад, запошљавање и социјална питања који су одговорни за тај закон мудро ћуте у мишјој рупи у коју су се сакрили. Ако ништа друго, насилни прекид јавне расправеразобличио је фарсу о синдикалној репрезентативности и надам се да ће се бар ту пронаћи боља, ефикаснија решења.
Дакле, јасно је да још нисмо дошли до тачке у којој ће вршиоци власти имати довољно храбрости да започну конкретне реформе. То доказује чињеница да није довољно и на прави начин сагледано да Србија данас неспорно нема људске ресурсе неопходне да тешке али неизбежне послове започне а камоли да их приведе успешном крају. У разговору представника владе и посланика у скупштини чуло се да смо „некада имали сточни фонд а данас га више нема, да смо некада производили стишњену шунку за америчку војску а данас то више не чинимо” итд. Некада смо имали а данас више немамо ни неколико генерација људи који су се иселили из Србије бежећи од рата и беде али то нико није помињао. Нико не рече ни да се велики проценат младих људи, у овом тренутку већ спаковао и чека да се отисне у свет и то не само трбухом за крухом већ и духом и срцем за слободом, за поштовањем, за животом достојним поштеног, вредног образованог човека. Нико на прави начин не покушава да их задржи. Напротив! Донета је одлука о двогодишњој забрани запошљавања у јавним службама, дакле одлука да се тренутно катастрофално стање „заледи”. Та одлука се не односи само на администрацију већ и образовање, науку, здравство и културу и то младе охрабрује да побегну главом без обзира из окружења које им не пружа никакву перспективу да искажу своја знања и креативне потенцијале. Онда су свој глас подигли високо образовање, наука, култура и пронађени су начини да се они поштеде ове погубне политичке одлуке али основна порука је послата и сумњам да је то поправило њене трајне негативне последице.
Истовремено, недоношењем неких измена закона из области образовања, пре свега признавања страних диплома и националног оквира квалификација, блокира се повратак оних младих људи који су спремни да врате у земљу знања која су стекли широм света и кроз рад са студентима на нашим универзитетима их спроведу у праксу. Све државе које су као и Србија изабрале оштру штедњу истовремено су као део развојних политика велика средства у буџетима усмерили на образовање и запошљавање младих. То ми у Србији нисмо учинили. Напротив, не само улагање већ и однос према образовању остали су исти – држава стоји са рукама преко очију, ушију и уста када треба предузети радикалну реформу образовног система. Слепи смо и не говоримо о огромној генерацијској празнини која зјапи у нашем друштву. Где су нам они између 30 и 50 година који би сада били на врхунцу снагеи сасвим сигурно умели и желели да повуку и извуку Србију из глиба у коjeм се брчка? Томе би се посветили не због себе већ пре свега због своје деце. А тамо где нема младих нема ни деце,иако је решавање демографског питања један од приоритета ове владе (sic!). Као да очекујемо да нам и демографски проблем реши ПУПС и министарство које води?
Тешко ми је да разумем мир, заправо безобзирни политички кукавичлук с којим ради тренутног социјалног мира жртвујемо генерације младих,тојест опстанак друштва у коjeм живимо. Сурова је наша себичност која је одржива само ако све остане исто, ако све остане као што јесте и ако се ништа не промени. Баш ништа.
Oснивач Грађанских иницијатива
