петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:27

Херберт фон Карајан није имао обичај да дуже прича

Аутор: Славко Трошељсубота, 18.01.2014. у 21:57
Фото Вукица Микача

Бисерка Цвејић, некад једна од најбољих оперских певачица на свету, закорачила је, крајем прошле године, у четврто животно доба, али не престаје да ради. Младим талентованим певачима врата њене куће – увек су отворена!

Рођена је 5. новембра 1923. у Крилу код Сплита. Музичку академију завршила је 1950. у Београду, а директор Опере – Оскар Данон одмах јој је понудио стални ангажман. У Беч је отишла 1961. на позив Херберта фон Карајана и тамо остала 17 година као водећи мецосопран.

У међувремену је била стални гост Метрополитен опере у Њујорку, а по позиву је певала у Милану, Минхену, Берлину, Токију, Барселони, Москви, Лондону, Буенос Ајресу... Са сцене је отишла 1978. у 55. години живота да би, пре свега, у Србији била уз супруга, а прихватила је и позив академије у Београду и Новом Саду да буде педагог.

Њен најчувенији ученик је Жељко Лучић (46), који је пре 25 година био отправник возова у Зрењанину, а сад је најбољи баритон на свету.

Живи сама у Београду. Била је у браку с покојним др Душаном Цвејићем, ларингологом и фонијатром, а сведок њихове велике љубави је и заједничка књига „Уметност певања”.

Кад сте пропевали?

Моји родитељи су се 1925, с троје деце, одселили из Далмације у околину Лијежа. Отац је био рудар, а мајка домаћица. Расла сам уз далматинске песме и француске шансоне, које сам, као девојчица, певала по улицама, а и у цркви. Оргуљаш је покушао да ми обезбеди стипендију, али мој отац на то није пристао због предрасуда о певачицама.

Од кад сте школовали глас?

Од 1946, кад сам дошла у Београд. Претходно су у Белгију дошли чланови хора „Иво Лола Рибар”, а с њима и оперски певач Мирослав Чангаловић. Кад сам их чула казала сам себи: „Морам да се вратим у своју земљу.” И дошла сам, али без доброг знања српског језика. Ипак, као певач у „Лоли” положила сам пријемни испит на академији, а ту ме, као своје дете, прихватио професор Јосип Ријавец.

А кад сте нашли свог човека?

На академији. Душан Цвејић је студирао медицину, али и музику. Био је врло добар тенор. Често смо учили заједно, па је професор, понекад, питао мене где је Душко и обрнуто. Тако су нас прогласили за „љубавни пар”, па ми је Душко једног дана рекао: „Па кад је већ тако хајде да пробамо...” И та „проба” је трајала све до његове смрти 1998.

Шта је од вас тражио Данон...

Оно што и од себе. Стално доказивање. Био је велики радник, одличан директор и вешт менаџер. Ми смо са њим обишли велики део Европе. И то уз најбоље критике, сталне похвале, па често и овације пред најзахтевнијом публиком.

... шта Карајан...

У Бечку оперу нису могли да ме приме док ме не види и не чује Карајан. Тражио је да му отпевам улогу Еболи из опере „Дон Карлос”, која је једна од најтежих за мецосопран. Али, ни са мном, ни с било ким није имао обичај да дуже прича. Контактирао је с нама, углавном, преко асистента. Био је један од највећих уметника на свету.

... а шта ваш Душан?

Није могао да ме прати у Беч због свог посла. Био је професор на Медицинском факултету. Тада смо живели одвојено: он у Београду, а ја у Бечу, уз честа виђења кад год смо за то имали прилику, па чак и кад сам путовала по свету. Моја путовања Душко је повезивао са својом науком. Увек је, у тим градовима, ишао код најбољих лекара у својој струци да се усавршава.

Коме сте се дивили?

Ми смо овде имали један изузетан мецосопран – Меланију Бугариновић. Такав глас никад више нисам чула! Била је „маснији”, дубљи мецосопран, а ја лирски, светлији. У поређењу са светским мецосопранима била сам, ипак, посебна, што доказују моја честа гостовања на највећим сценама света.

Шта посебно памтите?

Кад сам имала прву премијеру у Метрополитену у Њујорку, нисам знала да је требало да се јавим нашој амбасади због неких догађања после представе. Ту моју грешка исправила је Зинка Кунц. У свом стану је припремила вечеру за петнаестак људи – у моје име!

Чиме се поносите?

Пре свега што сам од мале Бисерке, сиромашне Далматинке, постала ово што јесам. Поносим се и својим ученицима. Посебно онима који су певала у Метрополитену. То су: Милена Китић, Светлана Сердар и, највећи од свих њих, Жељко Лучић. А имам и моју Ирену Зарић, па Николу Китановског... Сви они су моје велике љубави.

Да ли вам се неко ван сцене и удварао?

Како да не. Као што ми се догађало да ми се неко и допадне, као симпатија. Даље нисам ишла, а и да јесам, не бих вам то казала (смеје се). Увек је жена та која даје пролаз. Она отвара ту могућност, а не мушкарац.

Кад сте нашли Жељка ?

У њега сам се „заљубила” кад сам га први пут чула. То је било пре 25 година код професорке Доротеје Спасић у Музичкој школи „Јосип Славенски” у Београду. Пажљиво сам га слушала, а онда сам казала професорки: „Ја овог баритона морам да имам!”

Какав је он човек?

Као, углавном, већина великих уметника и задовољних људи. Има дивну породицу: супругу Гордану и синове Страхињу (21) и Александра (18). Живе у Франкфурту. То је град који има најбоље авионске везе са целим светом, а он често путује. Пре нашег сурета сањао је да пева у Лас Вегасу као Том Џонс, али сам га убедила да је његов глас божји дар!

-----------------------------------------------------------

Корели бољи од Доминга и Паваротија

Кога издвајате од певача са којима сте делили сцену?

Доживљавала сам, често, огромна узбуђења кад сам била на сцени са највећим певачима на света. Веома лепо сам певала и дружила се с Ренатом Тебалди. Али никад нисам ни помислила да сам по могућностима њима уз раме. Нисам препотентна. За мене је највећи био тенор Франко Корели. Да је он жив Пласидо Доминго и Лучано Павароти би, по вредности, били испод њега.


Коментари1
d0647
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zemljorad Obradovic
Pre svega da se zahvalim Slavku Trselju i Politici za ovaj intervju. Za Biserku Cvejic sam cuo dosta ranije, ali ovo je prvi put da sam naucio nesto o njenom zivotnom putu - zaista impresivno. Pocieo sam da se divim toj generaciji koja je stasavala neposredno posle drugog svetskog rata.To je bilo vreme materijalne oskudice, ali je u njima bilo toliko optimizma, energije i ljubavi, nista im nije bilo tesko, toliko su toga postigli i stvorili. Cesto se pitam gde su se taj optimizam i energija izgubili izmedju njihove i narednih generacija? Zasto moja generacija nije imala vise zajednickog sa njihovom generacijom, zasto nismo vise usvojili takve licnosti kao nase idole? Da li generacijski jaz nastao tako sto su nam svaki njiihov rezultat i uspeh neki 'posrednici' politicki bojili, umesto da je sve ostalo u direktnoj, cistoj i jednostavnoj ljudskoj dimenziji? Dolazecim generacijama bih preporucio da prouce tu polseratnu generaciju i ne ponove gresku moje generacije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља