субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Тријумф београдског фудбала и „Политике”

Аутор: Приредио И. Цветковићпонедељак, 20.01.2014. у 15:00
Боривоје Јовановић у редакцији „Политике” 1939. (Фотодокументација „Политике”)

Прво светско првенство (Уругвај, 13–30. јул 1930) донело је неочекиван, а огроман успех нашем фудбалу. Наша репрезентација пре тога је учествовала на свим олимпијским играма после Првог светског рата, а било их је три, одиграла укупно четири утакмице и – све изгубила.

У Монтевидео је отишла у принудном саставу, унапред прежаљена, али се вратила славом овенчана. За то велике заслуге припадају и нашем листу, јер је једини из Југославије послао свог новинара на лице места.

Сећања Боривоја Јовановића, тадашњег уредника Спортске рубрике „Политике”, на то како је отишао на крај света и како је извештавао отуда сачувана су од заборава захваљујући београдском листу „Фудбал”. Објављена су 1962, када је, на Светском првенству у Чилеу, репрезентација Југославије у најјачем саставу поновила успех „Уругвајаца”, ушавши у полуфинале.

                                                                                     *

Ево како је Јовановић описао свој пут у Монтевидео:

По позиву Фифе и уругвајске фудбалске федерације, тадашњи Југословенски ногометни савез одлучио је да учествује у такмичењу за прво фудбалско светско првенство у Монтевидеу.

Загребачка штампа оценила је ову одлуку као трагичну погрешку и предсказивала је да ће југословенски репрезентативци тамо гладовати и уопште лоше проћи. Зато су загребачки и сплитски играчи, који су били одређени у репрезентацију, отказали учешће неколико дана пред полазак екипе за Уругвај.

Ипак, на далек пут су кренули играчи из Београда, а у Женеви, односно у Марсељу, прикључили им се Бек, Стефановић и Секулић, београдски фудбалери који су играли за француске клубове.

Репрезентацију сам на овоме путу пратио као једини новинар у својству специјалног извештача „Политике”. Други београдски лист „Време” ангажовао је вођу пута Михаила Андрејевића, тада генералног секретара ЈНС, да му шаље извештаје о најважнијим догађајима.

Али он је био преокупиран другим дужностима па је новинарску морао запоставити. Тако је о догађајима на I светском шампионату југословенска јавност углавном била обавештавана од мене.

„Политика” је тих дана доносила две па и три стране мојих извештаја са овог првенства, па је за фудбал заинтересовала нове масе света а уједно знатно повећала свој тираж.

Прве вести дао сам из Женеве, а затим из Марсеља о прикључивању тројице „иностраних” играча. Међутим, јављао сам се својој редакцији и са великог прекоокеанског брода „Флориде”.

Већ првих дана на „Флориди” нашао сам се у врло незгодној ситуацији. Трошкови за пут били су велики. Трудио сам се да их смањим, да олакшам својој редакцији, па сам издејствовао у Министарству социјалне политике и народног здравља да ме поставе за бродског надзорника на броду „Флориди”.

На тај начин уштедео сам редакцији цео трошак за карту и храну од Марсеља до Монтевидеа и натраг. У том својству добио сам I класу, обишао сам за осамнаест дана путовања до Уругваја два-три пута наше исељенике у доњим просторијама брода, али нисам могао одржавати везу са играчима.

Наиме, саобраћај путника из једне у другу класу није дозвољен на великим прекоокеанским бродовима. Три дана скоро нисам видео ни разговарао са играчима и члановима вођства пута!

Најзад, када ми се досадило милионарско друштво дама и господе у првој класи, замолио сам да ме пребаце у туристичку класу, на спрат на којем се наша репрезентација слободно кретала. Тако сам одахнуо, дошао међу своје и опет ушао у ток ствари.

Са брода сам послао редакцији два радио-телеграма и два-три дописа авионском поштом из Лас Палмаса и Дакара. Данас се Атлантски океан прелети за неколико часова. Ми смо путовали 18 дана од Марсеља до Монтевидеа и било нам је врло пријатно. Не верујем да то задовољство путовања имају они који путују авионом!

Да кажем о једној незгоди која се дешава новинарима на овако великим путевима и такмичењима. Наима, када је у Монтевидео стигла „Политика” у којој сам описивао разне догађаје на броду „Флориди”, један од играча који се иначе сјајно борио у Уругвају, опасно се наљутио зато што сам писао о његовом облетању око једне лепе Аргентинке.

Други, опет, када су навијачи улетели на терен славећи изједначење које је постигао Уругвај, почео је да ногама пика шешир једног ватреног навијача. Настала је гужва око тога и звиждање публике!

Описао сам и тај случај али када је овај играч то прочитао у „Политици”, за време повратка на броду „Масалији”, реагирао је врло оштро. У току даљег путовања, и овај играч се извинио, тако да смо се сви вратили у Београд као добри другови и пријатељи што смо и до сада остали.

 

На пута ка слави: Бек, селектор Симоновић, Марјановић, Марковић, Ђокић, извештач „Политике” Јовановић, Спасојевић, Тирнанић, Арсенијевић, Најдановић (стоје), Хрњичек, потпредседник ЈНС др Хаџи, путница са кћерком, вођа пута др Андрејевић, Ивковић, Стојановић (средњи ред), Јакшић, Тошић и Вујадиновић ( Фото из албума др Милана Андрејевића)

Као први наш извештач са тако великог међународног спортског догађаја Боривоје Јовановић се нашао пред изазовима које ниједан професионални новинар из наше земље пре њега није имао. Ево како се довијао да их реши и оправда око 100.000 динара, колико је у извештавање са Првог светског првенства у фудбалу уложила „Политика”, чији је један примерак тада коштао 1 динар:

У Монтевидеу је настајао прави посао. Требало је похватати везе с новинарима, тренерима екипа, најчувенијим играчима, другим репрезентацијама, побринути се за новинарску легитимацију и за место на игралиштима и на стадиону, затим за најбржу телеграфску и авионску везу са Југославијом.

Сваког дана слао сам дописе својој редакцији о свему што сам могао сазнати и што је могло интересовати наш фудбалски свет. Због великог посла изостао сам са многих мање важних званичних пријема или са излета наших репрезентативаца у лепу околину.

Често сам се лишавао и занимљивог разговора са нашим исељеницима који су управо опседали наш хотел. Авионско писмо стизало је у Београд за пет до осам дана и то преко Рио де Жанеира, Дакара, Париза и Беча.

О утакмицама слао сам извештаје телеграмима. По споразуму са друговима из редакције употребљавао сам скраћенице и телеграфски стил.

Веза Итал-кабла је била најуслужнија и најбржа. Телеграм послат из Монтевидеа после подне стизао је у Београд истог дана увече тако да га је „Политика” могла објавити већ у свом јутарњем београдском издању.

За телеграм од око шездесет речи који сам послао о утакмици са Бразилом, спремао сам текст још на трибинама пред свршетак утакмице и то на немачком језику.

Међутим, кад сам отишао до телеграфске агенције, обавештен сам да могу и на нашем језику исписати цео телеграм али само штампаним словима.

Проширио сам онда текст али сам се добро презнојио јер је требало у најкраћим потезима описати нашу велику победу, не изоставити ни једну важну околност која је довела до ње. Телеграм је коштао око пет хиљада динара (тадашњих).

Извештај о победи над Боливијом већ је ишао и брже и лакше. Телеграм је био краћи јер је и новца нагло понестајало, а нисам био сигуран да ћу га брзо моћи добити из Београда. Најзад, морао сам га чувати за дужи телеграм о утакмици која нас је чекала у полуфиналу.

У Буенос Аиресу, на повратку понестао ми је новац. Затражио сам га преко једне банке и када сам после три дана стигао у Рио де Жанеиро, новац ме је већ чекао на шалтеру бразилске банке.

Тако је ово моје путовање и сви извештаји коштали „Политику” нешто мање од 100.000 динара. Ипак, „Политика” није зажалила ове трошкове, јер се све одвијало на време и њени читаоци су били такође задовољни.

Сусрет с репрезентацијом Уругваја описао сам са преко стотину речи. Потрошио сам скоро сав новац који сам имао.

Утакмица је заиста била вредна тих трошкова. О њој је имало много шта да се каже. Иако је резултат био 6:1 у корист Уругваја, наши су играли врло добро, дали први гол и тек када је судија отворено почео да навија за домаће, југословенски играчи су посустали.

Приликом слања оваквог телеграма, најтеже је подесити кратак стил. Описати све важне догађаје на терену али бити и кратак и јасан. Уз то, писати штампаним словима.

Итал-кабл је овом приликом организовао на самом стадиону своју службу, па су његови момци још на трибинама узимали од новинара текстове и односили их у своју централу.

 ----------------------------------------------------------------------

У пензију као уредник „Научне књиге”

Боривоје Јовановић је рођен 1897. у Београду, где је и умро 1980. Био је међу оснивачима средњошколског клуба Славија (1911), чија је цела екипа постала подмладак Велике Србије (1913). Први светски рат је провео у логорима, најпре у Хајнрисгрину, а потом у још злогласнијем Нежидеру.

По ослобођењу је био међу онима који су обновили клуб и дали му ново име – Југославија (1919), чији је био први секретар, као и у Београдском лоптачком подсавезу (1920), једном од четири на колико је територијално био раздељен Југословенски ногометни савез (1919).

Дипломирао је на Правном факултету у Београду, основао је и уређивао неколико спортских листова („Спортски лист” 1920, „Спортиста” 1924. и „Спорт” 1928). Веома плодну сарадњу је остварио са својим млађим колегом из редакције Љубомиром Вукадиновићем.

Написали су монографију „Четврт века СК Југославије” (1939). Издавали су „Југословенску спортску ревију (1938) и „Спортску библиотеку” (1939), али је њихово излажење прекинуо Други светски рат.

У „Политику” је дошао 1927. За њу је, после Монтевидеа, извештавао и са Другог светског првенства у фудбалу 1934. у Италији и Олимпијских игара 1936. у Берлину. Њен уредник је био до Другог светског рата и по ослобођењу Београда до априла 1945. После тога је повремено писао за новине, углавном о спортским темама, а у пензију је отишао 1960. с дужности главног уредника „Научне књиге”.

Као пензионер је био члан Комисије за историју, архив и музеј физичке културе Србије. Радио је на њеном „Зборнику” (објављено 12 свезака) и публикацији „Сто биографија” (четири свеске), одакле су и ови основни подаци из његовог живота.


Коментари2
781f8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branka Stevanovic
stalno pogresno pisete LJUBISA STEFANOVIC, koji se prikljucio u Marseju, a njegovo prezime je STEVANOVIC /stric mog supriga/
Branko Nikolić
Za sve ovo napisano, jedno VELIKO HVALA!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља