субота, 29.04.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:21
УМЕТНИК ПОСЕБНОГ КОВА: Драган Раденовић

Специјалиста за ципеле познатих

Обећава да ће поправити бронзане стопе чувеног глумца у кафани код Атељеа 212. Чим стигне... јер је овај вајар један од најзапосленијих уметника у свету кога су у Италији назвали творцем „распећа 21. века”. Уз све то докторирао је – филозофију.
Аутор: Драгана Николетићпонедељак, 27.01.2014. у 08:00

Препознатљиви дух српске престонице чини „контроверзна” архитектура, гостољубивост мегалополиса где се странац лако одомаћи, специфичан хумор, те харизма неких великих људи, правих Београђана, чак и ако то родом нису. Такви су били Слободан Алигрудић и Зоран Радмиловић, чије бронзане стопе и данас не излазе из „Српске кафане”, њима омиљене, и још једног од симбола главног града. Са њима се сликају туристи, спонтано насмејани причама о двојици глумачких и кафанских бардова.

Постављени су подно стола са карираним столњаком култне кафане крајем осамдесетих прошлог века, уз медијску помпу и искрено одушевљење посетилаца. А онда су, двадесет година касније, засметале новом закупцу.

– Замислите, он се спремао да скулптуре да у отпад, ал сам ја то дочуо и на време спречио – каже њихов аутор, вајар Драган Раденовић. Вратио их је на своје место тек кад се променио газда, и придружио им колегу Цицу Перовића који суседни сто одоздо гура ногама.

– Сад је неко откинуо део скулптуре, па чекам први слободан тренутак да га надоместим – обећава вајар.

Али, тај слободан тренутак ко зна кад ће доћи. Јер, Раденовић је један од најангажованијих уметника у земљи у сваком смислу речи. Не само да истовремено ваја по неколико гигантских скулптура, већ исто толико „минијатура” од метар-два висине, поставља споменике диљем региона, својим деловањем „разбијајући окове неслободног духа”. Заробљеног страхом и свеприсутним терором политике, што је, сматра, главни задатак уметника. Тај ангажман иде и на уштрб других његових пасија/професија, као што је филозофија (Раденовић је доктор ове науке). Остале је оставио за собом, као што је безбедносна, правничка и политичка, без обзира на то колико су успешне (или не) биле.

Тако већ то исто вече одлази за Ватикан где ће током 2014. бити организована његова изложба. Прва у историји папске државе неког живог аутора, а одмах након Леонардових изума и цртежа. Сарадња са врхом Римокатоличке цркве није од јуче, већ датира из деведесетих прошлог века, још од папе Војтиле. Који је, пуким случајем, видео његову скулптуру разапетог Христа у поставци музеја Харварда.

– Рекао ми је да је то најоригиналније распеће након оног оригиналног, и предложио да излажем у Ватикану – смеје се вајар. Посебно поласкан констатацијом светог оца да „Јеванђеље које не живи у свом времену, губи на снази”, а да је његово виђење крста – распеће 21. века.

Од тога је прошло доста, векови су се сменили, Војтила је умро, али идеју о изложби здушно је прихватио Рацингер. План је преживео и његову смену, избор новог папе Фрање, такође му наклоњеног, па су припреме у фази завршнице. Од тада је вајар направио још много скулптура, али инспирација и даље куља.

Ако све буде ишло како треба, на јесен ће се у двору папа наћи скулптуре инспирисане страдањем Србије (Синегдоха, жена окренута наглавачке као и стилска фигура којом је названа), Николом Теслом (као старцем), Мајком Божијом, Ћеле кулом (крст од лобања), Константином Великим (крст од глава ослободитеља свих религија, мања реплика скулптуре недавно постављене у Нишу)... Поћи ће и једна гротескна, ЕУ представљена као коза, натрћена, али и Свевидеће око за које је Раденовић добио Тејлорову награду. Тешко је замислити све те тоне бронзе на путу ка Ватикану.

Oткуд интересовање за крст једном прокламованом комунисти? Крст је и симбол живота, сунца, алфа и омега – почетак и крај свега, знамење личног страдања – објашњава вајар опчињеност крстоликим формама. Међутим, крст као да ради сам за себе, па је будућа изложба у Ватикану мала платформа екуменизма (и шире). Са представницима католичанства и православља као покровитељима, и муслиманом као организатором.

Као што распећа имају филозофску потку, тако и све друге Раденовићеве скулптуре. Грубе у изради, јер остаје отисак прстију вајара од рвања са глином, а софистициране у поенти. Увек с неком дубљом причом, често митолошком, пуном симбола и архетипског значења. Живе, брзе, провокативне, духовите...  Монументалне и кад су мајушне. Упечатљиве толико да измаме једину и главну награду на светској изложби у Гран Палеу 2010. године међу 4.500 учесника.

Али, све је то време прошло, а Раденовић је окренут будућности. Зашто би га иначе звали скулпторском парадигмом будућих векова?

Он велике планове излаже укратко, а више пажње посвећује наизглед ситницама. Жељи да се одужи Павлу Вуисићу за све што је дао овом народу, укопавањем бронзаних отисака његових гумених чизама по стази до места где је некад био укотвљен брод славног глумца (на Ади Циганлији).

Ове специфичне оде Раденовића посебно забављају јер живе свој живот, од њега независан. Тако се дешава да му пријатељи у „Српској кафани” откривају београдско „чудо”, гомилу обуће славних. Он их прво пусти да исхвале идеју, па чак и да понешто покуде, а онда са осмехом „призна” своје замешатељство у овој уметничко-туристичкој атракцији. Сваки пут изнова се радујући њиховим реакцијама.

Једна идеја ипак чека много дуже но све друге. Идеја да на свом имању у близини Београда подигне „филозофску ковачницу”. Јер, он је вајар и филозоф, од ковачких предака. Ту би се, као у својеврсној колонији скупљали највећи умови из једине области (поред уметности) која још има смисла (јер религија и наука страдају под својим догмама). Размењивали би мисли, укључујући у расправу мање виђене саговорнике. Човек лако може да замисли њих у тогама како задиру у смисао живота док се шетају питомим српским пашњацима.

Закључак овог текста је непрофесионално личан, базиран на утиску. Још ћемо ми много шта видети од Раденовића!

------------------------------------------------------------------------------ 

Био незбринуто дете

Многи од Раденовићевих успеха потичу из младалачког бунта и отпора према оцу, војном лицу, претерано склоном контроли. Због тога је побегао од куће из Шибеника у Београд и живео у Дому за незбринуту децу. Због тога се и пријавио у војску, потајно сањајући о уметности, али отац није хтео да ствар олако пусти из шака, па га је запослио у Државној безбедности. Будући вајар је тад помислио – збогом, уметнички животе, али је, поред Војне академије уписао и Факултет за примењену уметност. Кад је видео да то иде, завршио је и Правни и Факултет за безбедност. Докторске и друге титуле нећемо набрајати, јер су често сложене, будући интернационалне, као и оне почасне.

Осим једне, професора на Харварду, која су му отворила многа врата презентације и продаје скулптура. Сада сваки светски музеј и колекционар који држи до себе има бар један његов рад. На списку власника су Национални музеј САД, Филозофски факултет Харвард, Виндзор, Кејп код (станиште Кенедијевих), од приватних – Ролан Дима, а ускоро ће то бити и Саркози. Раденовић своја дела радо поклања, па сад у Ватикан носи портрет Фрање на крст разапетог.

Да је неко други на његовом месту, лако би се уљуљкао у славу и „крцкао” новац од награда, али Раденовићу неки ђаво не да мира, па стално иде даље. Тако је управо усвојено његово решење за белег Стиву Џобсу, творцу „Епла”, од 4.500 кандидата, и откупљена ауторска права за идејни нацрт. У том успеху њега највише весели то што избор његовог рада показује да ће скулптура преживети виртуелну уметност.

 ------------------------------------------------------------------------------ 

Алигрудићево пророчанство

Од Раденовића ћете чути више анегдота о славнима него од било кога другог. Он шалама из живота покрива сва подручја и многа раздобља. Тако се живо сећа претеране гестикулације чувеног Ендија Ворхола, госта истих дискотека у Њујорку које је похађао и наш вајар. А још живље бурних дружења са великанима домаће глумачке сцене.

– Једном смо, тако, ‚заглавили’ Слободан Алигрудић, ја, и неко трећи. И он, после много кафана, навалио да свратимо у његов стан на Дорћолу – прича Раденовић. Кад тамо, поред жене, која је из љутине лако склизнула у гостопримство, и мало дете. Не престаје да кењка и кмечи.

– Алигрудић је тад рекао: „Овај мали, колико се дере и с…, мора да ће да буде политичар – смеје се вајар успешном пророчанству једног оца.


Коментари0
162e5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља