уторак, 19.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:51

Заврзламе погрешних избора

Аутор: Ана Тасићнедеља, 26.01.2014. у 22:00
Сцена из представе „Наши синови” (Фотодокументација Народног позоришта у Београду)

Савременост зреле натуралистичке драме „Наши синови” Војислава Јовановића Марамбоа (1906) је неоспорна, и данас су разорно актуелне теме скоројевићке бахатости и  покондирености, сложених конфликата између различитих друштвених класа, као и краха патријархалног система вредности. Истовремено су у комад интегрисани и чеховљевско–ибзеновски призори породичних дисхармонија, грчевитих генерацијских сукоба, и бунтовништва млађих генерација, који интензивно допуњују идејно–стилску раскош Марамбоовог дела.

Ову снажну и вишеслојну, а негде запостављену српску драму, изниклу на свевременој суморности нашег реалитета, комад специфичан и по брижљиво скројеном, бујном језику ликова, редитељка Татјана Мандић–Ригонат на сцени је прочитала у епском формату. Конститутивну епику представе кључно ствара избор да се у игру уведе лик писца Марамбоа који је све време присутан на сцени, као наратор, коментатор, воајер (Милутин Милошевић). Он уводи гледаоце у радњу, исписује њене веристичке детаље, детаљно расветљава биографије ликова, а даје игри и један свечан, театралан, лудистички тон, због своје ексцентричне спољашњости (костимограф Олга Мрђеновић). Реч је о одлуци која има пуно оправдање због особене важности Марамбових дидаскалија у комаду, чије је присуство било у сагласју са праксом европских драматичара из тог времена. Она је била увезана са идејама Андреа Антоана о слободном позоришту, утемељених у стриктним намерама утврђивања прецизности радње, натуралистичког обликовања простора игре и портрета ликова – ове идеје су биле важне Марамбоове водиље у писању комада.

У погледу драматуршко–редитељских интервенција на полазном тексту, поред увођења лика писца, треба поменути штриховање сцена и ликова, искључивање архаизама и укључивање других текстова у текст представе. У епилог су уведене дечје разбрајалице и питалице које хипнотички ефектно понавља девојчица Драга, дајући сцени значење једне зачудне, готово митске трагичности. Катарзично је придодата и поезија Владислава Петковића Диса коју у самом финалу изговара Данило, у близини нервног растројства и имплицитном покушају да нађе некакву утеху у поетском изражавању света. Увођењем тих стихова се не допушта наговештај оптимистичног разрешења који је зацртан у комаду, у завршној сцени, када проблематични син Гиле поручује хлеб за остатак породице, сугеришући тако буђење одговорности и наду коју (симболички) доноси један представник радничке класе. Овде тог хепиенда нема, снажно експресивни Дисови стихови представљају симболичко закуцавање још једног ексера у мртвачки сандук породице Бојовић, друштвеног егземплара једне дубинске трулежи.

Глумци су солидно оживели Марамбоове ликове. Традиционално театрална и гласна глума Миодрага Кривокапића, као пуковника Остоје Бојовића, овде углавном одговара лику пуковника сељачког порекла и слабе моралности. Његова супруга Христина (Олга Одановић) скромније је приказана као жена заглављена у несрећном браку, у тензичним сукобима са мужем. Ненад Стојменовић је сведенијим средствима, а ипак снажно извајао лик њиховог сина Данила, фигуру симболичке, ибзеновско–стриндберговске побуне против родитеља и њихових грехова. Сестрице Лина (Јелена Живковић) и Драга (Јелена Благојевић) на сцену доносе једну лепршаву невиност, пребијену опште трагичним околностима, а Баба Јована искусну брижност која попуњава рупу родитељске одсутности (Бранка Петрић).

Врло је убедљив наступ Наташе Нинковић, као Лене, газда Ристине (Бранко Видаковић) супруге, стеријански покондирене алапаче грубог јужносрбијанског говора. У оштрим цртама је исликана њена сировост и неотесаност, што има комичне ефекте због нескладности, провалије између њених жеља и стварних могућности. Ћерка Лепосава (Вјера Мујовић) је тиха и послушна, њен глас се тешко пробија кроз агресивну, офанзивну галаму гротескне мајке.

Представа „Наши синови” Тање Мандић–Ригонат на савремен и врло достојан начин представља помало заборављену Марамбоову драматургију, исписујући слојеве трагичности живљења у лажима, последице јурења за неодговарајућим циљевима који актере осуђују на животе у заврзламама погрешних избора.


Коментари1
0a109
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marambo Pisac
Odlicna predstava, dostojna drame, pozdrav glumcima Narodnog pozorista, uz zelje da se o njima u javnosti govori zbog predstava na sceni, a ne zbog politickih predstava, oborenih konkursa za upravnika itd.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља