среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53
НЕ САМО О ПОСЛУ Борис Бизетић

У очај га тера – ера аматера

Прославио се као оснивач „Рокера с Мораву”, аутор је неких од највећих хитова југословенске музичке естраде и многих хумористичких радио и ТВ емисија. Објавио је неколико књига поезије, имао изложбу слика, а сад пише аутобиографију
Аутор: Александра Мијалковићпонедељак, 03.02.2014. у 08:00
Борис Бизетић са ћеркама

Чим се појавио на овом свету, започела је непоштедна борба око тога коме ће „допасти шака”, то јест ко ће га чувати, васпитавати или, како сам каже, „дресирати и индоктринисати”.

– Моји родитељи су се развели, а мене је судски орган (а то је орган који често функционише без контакта са логиком и стварношћу) доделио оцу – каже Борис Бизетић, који је и поред таквог немилог почетка стасао у свестраног уметника.

Као аутор музике, текстова и аранжмана за око 700 поп-хитова оригиналних и памтљивих рефрена, обележио је епоху југословенске забавне музике седамдесетих година прошлог века. Основао је чувену групу „Рокери с Мораву”, чија су издања продата у 4.000.000 примерака. Добитник је два Оскара популарности, награда „Виктор” и „Златни Мелос”, објавио је пет књига поезије, компоновао музику за 12 играних филмова и осам ТВ серија, смислио и водио девет радио-серијала... Недавно је издао свој 40. ауторски албум „Фамилија”, а сад пише аутобиографију „Сведок свог живота”.

Објашњава да је све таленте наследио од родитеља.

– Мајка Живка је важила за изванредног забављача, и заједно са оцем Александром је, после Другог светског рата, играла у параћинском аматерском позоришту. Уз то, била је и одличан вајар. Њена старија сестра Љубица била је позната позоришна глумица, а брат Јован Јанићијевић прославио се филмским и телевизијским улогама, па су га до (преране) смрти звали Бурдуш. Мој деда Таса Бизетић био је оснивач параћинског позоришта, (у коме је режирао представе) и човек који је донео прву фудбалску лопту у Параћин! Његова супруга, моја нана, била је прва жена спортски извештач са фудбалских утакмица, а касније лекторка и новинарка у београдској „Борби”. Она ме је чувала и спасила од породичних трзавица и научила како се правилно говори, пише и понаша, те да су књижевност и музика најбољи темељ за формирање било чије душе – одаје нам Борис.

И његов отац у младости се бавио новинарством, али и компоновањем. Био је први аутор фото-стрипова у некадашњој Југославији. 

– У очевој режији сам, као шестогодишњак, 1956. играо Бетовена у фото-стрипу „Жан Кристоф” о детињству славног композитора. Са десет година сам у Кумровцу играо малог Јосипа Броза. Тај фото-стрип је објављиван у загребачком „Плавом Вијеснику”, а као књига у великом формату „Детињство друга Тита” је доживело тринаест издања, па се моја глумачка креација тако „сместила” у све југословенске библиотеке – вели Бизетић.

„Стидљивко” на сцени

Сходно непредвидивој и стресној породичној ситуацији, његово детињство је обележило сељакање на једанаест адреса. Ишао је у пет основних школа! А тамо се, признаје, никада није истицао својим музичким или глумачким талентом јер је био стидљив. Тешко је данас поверовати да је Бизетић, који је у својој четири деценије дугој, богатој и разноврсној каријери увео многе музичке и сценске преседане и духовитим и смелим наступима успевао да „пецне” толике моћнике, на школским приредбама увек остајао – у публици.

– Као петнаестогодишњак схватио сам да мелодију коју звиждућем нисам нигде чуо, већ је сам смислио. Целе ноћи нисам спавао да бих је запамтио, а ујутру сам из ормана извадио очеву гитару и тако почео да компонујем своје песме. Кад сам их 1970. понудио Микију Јевремовићу, имао сам их „на лагеру” већ више од стотину! Мики је одмах „капарисао” десетак, па их је након почетног успеха хита „Ако једном видиш Марију” у наредној деценији снимио још 33. После су се на мене наврзли и други певачи, њих тридесетак, на почетку или завршетку каријере: Ђорђе Марјановић, Драган Стојнић, Оливера Катарина, Силвана Арменулић, Аница Зубовић, Љиљана Петровић... – присећа се Бизетић.

Раде Вучковић, Миша Марковић и Рале Ћајић, који су се касније афирмисали као аутори „народњачких” хитова, остварили су своје најзначајније певачке успехе управо Бизетићевим песмама.

– А давао сам их „шаком и капом”. Није ми било важно да ли је неко прослављен или почетник, имао сам пун „шпајз” песама из свих музичких фахова. Зарађене паре сам давао тадашњој породици (отац, маћеха и полубрат), а 1974. сам купио свој први аутомобил, „Заставу 101”, одмах положио возачки испит и, онако неискусан, отишао са својом девојком (садашњом женом) на пут у Италију. Претходно смо на Пулском фестивалу присуствовали пројекцији филма „Црвени удар”, за који сам писао музику – каже уметник.

Памти и детињство на Новом Београду, дане оскудице али и лепих успомена… Био је први у крају који је на поклон добио ваздушну пушку, касније и два бицикла којима је „зујао” тек асфалтираним стазама. Живећи у близини старог аеродрома, Борис је имао привилегију да види први млазни авион који је слетео код нас и постао део „Јатове” цивилне ескадриле, каравелу!

– Тек сада схватам да су моје младалачке песме описивале љубавне проблеме искусног човека, а могао сам да пишем о редовима испред телефонских говорница, о киосцима из којих је допирао омамљујући мирис виршли, о тезгама пред Нову годину на којима је, у центру Београда, била хрпа честитки са зимским мотивима... Изгледа да ме је приклештила носталгија за тим безазленим временом детињства и ране младости, што није резултат мог „маторлука”, већ несхватљиво површног и неемотивног живљења које ме сад окружује. Нервира ме ова ера аматера! – вајка се Бизетић.

Дани у униформи

Главна сазнања о животу омогућило му је, како каже, насилно (и присилно) борављење у војсци.

– Те 1976. иза мене је био низ журки до јутра, награда на фестивалима, великих тиража плоча, компоноване музика за ТВ серије и филмове, обилажења београдских кафана… свега што ми није омогућило да сазнам где су „стубови мог животног моста”. У војсци, коју сам доживљавао као издржавање казне, био сам међу најстаријима, са нешто више од 25 година, низом тапшања по раменима, новинских интервјуа, оспораватеља и такозваних пријатеља. Ако изузмемо чињеницу да сам за време једне војне вежбе (шест сати натопљен хладном водом) запатио реуму, време у ЈНА донело ми је велику искуствену корист. Пошто сам после музичке гимназије уписао историју уметности на Филозофском факултету, дао три испита и исписао се зарад бављења музиком, на војном рецепту су ми „преписали” петнаест месеци тренаже. Успешно сам пуцао из свих тада познатих оружја, марширао по бетону, залегао у баре, али, са допуштењем команданта батаљона, одлазио сам у Београд поводом снимања разних плоча, па сам у Ријеци (са свакодневним излетима у Опатију) боравио све у свему 11 месеци – збраја Бизетић.

Увек је „нешто због нечега”, његов је животни мото, па је тако у војсци, предводећи оркестар састављен од талентованих аматера из свих крајева тадашње Југославије („никоме није сметао нагласак оног другог, порекло…а о религији није било ни речи”), Борис имао срећу да упозна једног од будућих „Рокера с Мораву”, ансамбла који је основао одмах по повратку из Ријеке, у лето 1977.

– Ја сам певао поп, а „народњаке” Звонко Миленковић, двадесетогодишњак из села Кукљин код Крушевца. Научио сам га како се пије вино, а он је мени, као до тада окорелом противнику никотинских штапића, купио прву паклу цигарета – прича Бизетић.

„Рокери с Мораву” су отворили његову нову креативну, дискографску и естрадну сезону у каријери, која се протегла кроз наредних петнаест година. „Стојадинка овце шиша”, „Турио Љубиша пиво да се ’лади”, песме су које је „Београд-диск” продао у неколико стотина хиљада примерака.

– Безазлена пародија, интимни штос и склоност ка хумору кроз компилацију свих музичких праваца претворили су се у међурепубличку еуфорију! „Ја Тарзан, а ти Џејн”, „Династија”, „Пицерија”, „Чорбас’ пасуљ” и још десетак хитова оверило је „Рокере с Мораву” као једну од најважнијих музичких и естрадних појава тог доба. Први тираж плоче са песмом „Кркензи кикирики еври деј” био је 380.000 примерака! – поносан је познати кантаутор.

„Рокери” су обишли сва села, варошице и градове ондашње државе, гостовали су у Аустралији, Америци, широм Европе... До распада Југославије одржали су више од 3.000 концерата.

– Трофеје за остварене милионске тираже (сребрне, златне и дијамантске урамљене плоче) доскора сам држао у подруму. Онда сам их вратио у дневну собу, накнадно свестан тог успеха! – не крије Бизетић.

Естрадно деловање са „Рокерима” трајало је по десет месеци годишње,  и омогућило му нормалан породични живот, куповину стана од 60 квадрата и аутомобила марке „волво” који је возио наредних двадесетак година.

– Кад је држава, за коју смо ми понеки сматрали да ће трајати, нестала у безумном ратовању, прекинуо сам деловање „Рокера с Мораву”. Сматрао сам да су шајкача и јелек фолклорни, костимографски елементи. Појавили су се они којима је капа на глави била важнија од садржаја у глави, па сам се окренуо телевизијским шоу програмима. На „Студију Б” имао сам десет хумористичких емисија „Фолк лига”, а потом на „ТВ Политика” четрдесетак епизода „Бебевизије”. Објавио сам књиге своје поезије, бајку у стиховима „Зуба и Зуле” (коју сам својеручно илустровао), водио сам и уређивао две радио-емисије, имао изложбу слика (све су биле распродате), снимио неколико кантауторских албума са љубавним песмама… – набраја Бизетић.

А онда је свом некадашњем пријатељу и вишегодишњем бас-гитаристи у „Рокерима” Жељку Митровићу предложио да његов тонски студио назове „Пинк”, па је потом на истоименој радио-станици недељом водио емисију „ББ шоу”, док све то није стасало до телевизије.

– Прве вечери емитовања „Пинк ТВ” почео је мој хумористички серијал „ББ шоу”, који је у 536 епизода кроз игране вицеве лансирао моје јунаке Славујку, Бакија, Гојка, Раћу, Прцковића… После осам година емитовања власник телевизије је укинуо „ББ шоу” без икаквог образложења – каже аутор популарних емисија.

Магдалена, љубав и ослонац

Бизетић је увек око себе окупљао талентоване али, како примећује, професионално неафирмисане људе који су уз њега „пропутовали света”, били виђени на телевизији или доживљавали аплаузе на концертима.

– Све то није било довољно да бисмо остали блиски пријатељи. Ако изузмемо моју жену, ћерке, зета, четворогодишњу унуку Анабелу (Дорисину кћи) и пса Бакија, тренутно ми је једини осведочени пријатељ аутомеханичар Гавра, човек који није имао никакве користи од моје предузимљивости и талента – примећује Бизетић.

Највећи ослонац и љубав му је супруга Магдалена, са којом се венчао 1978. године. Она је крајем шездесетих, у музичкој школи „Станковић”, слушала његове прве (необјављене) песме, и касније постала Бизетићев највернији пријатељ, сарадник и „коаутор” њихових ћерки, старије Аните (32 године) и млађе Дорис (28), које су одрастале, тврди њихов тата, у слободном духу, без стега и строгих правила. А са Анабелом, која напамет зна речи песама са дединог најновијег це-деа, поново проживљава тренутке какве је, каже, имао са ћеркама док су биле у њеним годинама, и опет долази до закључка да су безбрижност и наивност детињства непоновљиве вредности.

– Већ годинама Анита снима и монтира моје емисије и спотове, а Дорис, која је још као дете исказала певачки таленат, снима и продуцира моје кантауторске албуме и пева пратеће вокале. То је можда животни домет, да уважиш и прихватиш сугестије своје деце. Деце која се нису отуђила – са љубављу, захвалношћу и бескрајним поносом примећује Бизетић.

------------------------------------------------------------------------- 

Врдалама у знаку тигра

Борис Бизетић је у кинеском хороскопу тигар, што можда оправдава његово, како га описује, „врдалама понашање”.

– Био сам упоран да ми Магдалена 1968. постане девојка. Са осамнаест година, уместо да, као други поштени грађани, одлазим на излете у природу, знатижељно сам обавио неколико краткорочних љубавних излета. Како да се сада кајем када не могу да се сетим ни имена тих партнерки?! Теши ме што сам таква искуства стицао у младости, за разлику од мушких и женских колега из јавног живота који су у својим зрелим годинама схватили да су у погрешном браку – отворено ће наш саговорник.


Коментари1
bc6ad
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksa Jovic
Steta,sto samo Boris nije pomenuo i stavio jaci akcenat na Rokere S Moravu u ovom tekstu,kao i sto nema ni reci o Banetu Andjelovicu i Branku Jankovicu-Jankuli clanovima legendarne cetvorke Rokera koji su uzdrmali nasu muzicku scenu svojim pojavama i talentima..ovako ispade da su Rokeri bili duet,sto nije tacno.Malo je nekolegijalno od Borisa.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља