уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:58

Цврчци победили полицијску палицу

Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 02.02.2014. у 22:00
Братислав Милановић (Из личне фотодокументације)

Београдска „Просвета” и Центар за културу и уметност из Алексинца, објавили су књигу изабраних и нових песама Братислава Р. Милановића (1950), под насловом: „Цврчаку децембру”. Милановић је рођен у Алексинцу. Студирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву песму објавио је 1968. у „Студенту”, а прву збирку – „Јелен у прозору”, 1975. Аутор је десетак песничких књига. Од 1978, до пензије, радио је као новинар у Радио Београду. Члан је Удружења књижевника Србије од 1976.

Збирка „Цврчак у децембру”, иако састављена од старих и нових песама, делује као потпуно нова књига. Како сте је компоновали?

У мом књижевном стваралаштву постоји неколико тематских линија. Једна се, међутим, провлачи кроз све моје књиге. То су песме које припадају оној оријентацији коју је својевремено Миодраг Перишић назвао „новим ангажманом”. Такозвана стварност нудила је толико тема и изазова да је на њих једноставно морало да се одговори. У седамдесетим и осамдесетим годинама најотвореније су то чинили песници мога нараштаја. „Књижевна реч” је октобра 1976. године објавила на насловној страни моју песму „Признање” и њоме сам себи отворио још један пут који ће ме водити, надаље, кроз све моје књиге.

Дуж тога пута стоје песме које су у непрестаном дијалогу са пресним животом и говоре о варничавим додирима између стваралаца и моћника, између уметника, мислећих људи и невидљивих, па и видљивих механизама власти. Те песме, дакле, говоре против пресије, бирократије, механизама моћи који се уплићу у креативну слободу појединца с намером да га контролишу, да га држе „под стакленим звоном”... У тим песмама су стално у сукобу стваралаштво и моћ, песници и сила што се труди да се уздигне до Бога. Међу таквим песмама сам пробрао оне за које мислим да још нешто говоре и сачинио ову књигу, „Цврчак у децембру”.

Наслов књизи дали сте по истоименој песми из збирке „Врата у пољу”. У децембру – све цврчи. Не пристајете, очигледно, на хладноћу данашњег света?

Наслов је донео живот сам. Децембра 1996. године цврчао је цео Београд, и тада је песма десетина хиљада цврчака срушила један несрушиви систем. Један отпор који се заснивао на упорности, ведрини и духу однео је победу над палицом. Песма „Цврчак у децембру” инспирисана је тим догађајима. У „Књижевности”, где је први пут објављена 1997. године, био је потписан и датум испод песме. После сам датум изоставио, јер сам хтео да одвојим песму од конкретног догађаја и да јој дам општије значење. Цврчање цврчка у недоба, песма на самом прагу зиме, знак је побуне против крутих правила. То је симбол пркоса који најављује обавезне промене. То је знак да свет треба да се изглоби, рашчини и састави поново... У исто време, та цврчкова неочекивана песма значи, како ви кажете, да том свету недостаје топлине, душевности, самилости. Мраз се увукао међу нас саме, и сувише се ту разбашкарио.

Често се цитира изјава Миодрага Павловића да се не трудите да будете оригинални, али да ваше песништво „не личи ни на ког посебно”. Има ли у овоме истине?

Има. То је реченица из рецензије за моју другу књигу „Клатно”. Написана је пре тридесет и више година. Ја сам то што јесам. Пишем са дна свога бића и не могу да будем друкчији. Већ самим тим не могу ни да личим ни на кога другог, јер сваки човек је свет за себе.

Ко су вам били песнички узори на почетку, а ко данас?

На самом почетку, када сам имао петнаестгодина, био је то Стеван Раичковић. ОндаЦрњански, који се тек вратио. Нешто касније – Бранко Миљковић... А затим долази велика библиотека прочитаних књига што наших, што страних песника, прочитаних у добрим преводима, нарочито маестралних Руса, па и Француза у оригиналу... Једно време сам много читао Пољаке и Немца – Енцесбергера. Ту човек научи шта су други написали и не изиграва папагаја. Тад и није много тешко пронаћи свој простор и пустити свој глас да га испуни.

Сад јекасно за узоре.

Припадате песничкој генерацији која је ушла на велика врата у српску књижевност и која се у потпуности остварила?

Не знам да ли мислите на генерацију у најужем смислу? Када смо се појавили на универзитету Мирослав Максимовић, Звонимир Костић, Драгиња Урошевић, Душко Новаковић, Вук Милатовић, Љубица Милетић, Новица Тадић, Радмила Лазић, Милан Младеновић, Милан Лалић, Слободан Зубановић и ја. У „Студенту”, са којим смо стално били у сукобу, назвали су нас „група међусобно познатих песника”. Али, ми смо убрзо почели да објављујемо књигу за књигом. Свако је изградио своју индивидуалност. Стигла су и највиша признања од критике, награде, преводи по свету... Све је то део књижевног живота. Важно је да још што-шта урадимо пре него што одемо... Већ нема Милана Лалића, Новице Тадића... Данас нико не зна ко је тада уређивао „Студент”. Ни зашто.

Како, с ове временске дистанце, гледате на бомбардовање Србије 1999, зашто сте љути на Вацлава Хавела?

Како гледам? Исто као и онда, само што то сада не доживљавам емотивно. Сада у мени има више презира за то лицемерје, а мање емоција. Доживео сам да моја песма „Триптихон за Алексинац”, о бомбардовању мог родног града, буде штампана у Америци у неколико наврата: на интернету, у мојој књизи „Door’s in a Meadow”(„Врата у пољу”) и пре неки дан у познатом часопису„Counter Punch”. У овој књизи налази се и песма „Звиждук над Београдом”, која има исту конотацију. И она је преведена на енглески, баш у САД. А што се Хавела тиче, само сам зачуђен како је један писац, дојучерашњи хуманиста, бивши голуб затворен у крлетку стаљинистичког затвора, чији су списатељски интегритет бранили баш Срби, могао постати такав јастреб...

С новинских страна и телевизијских екрана, вребају нас – зловремци који се лежу из црних јаја. Како им стати на пут?

У време распада Југославије, нешто пред рат, питао сам једног шверцера девиза, кога сам добро познавао, зашто то ради? Он ми је ствар објаснио једноставно: „Видиш, кад цркава живинче, скупе се велики и мали лешинари да свако однесе парче према својој величини. Ја сам мали лешинар.” Сад прича како се намучио радећи: његова су путовања између Београда и Љубљане била дуга и опасна, каже. Данас, међутим, има опаснијих шверцера. Они шверцују нашу наду и на њој дижу профит. Препродају је више пута као неукњижен стан. Ја као писац немам другог начина да им станем на пут, него да пишем. Одатле књига „Цврчак у децембру”. Писао сам је у свим режимима. Још је пишем.


Коментари2
ca772
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Гаврило Трешњевац
Raduje što Politika objavljuje ovaj razgovor sa velikim pesnikom. MIlaNović je pevao pesmu ovog veremna, za razliku od mnozine tzv. postmodernista koja je od stvarnostri i egzistnicijalnih tema pevala o ničemu. Vlast je to podržavala,a posmodernisti su odbili čitaoce od poezije. Posmodernizam-paratizam je minuo,a ostale su knjige malobrojnih da svedoče u kakvim smo vremenima živeli, kako pesnik ispeva: " живели смоУ временима сасвим очајним. / Од трагедије Правили смо комедију, од комедије трагедију;".Jedna pesma ovog pesnika vredi više nego sve postmodernističke zbirke. Čestitke za ovaj intervju. Politici. Novinaru - Pesniku
Mирослав Tод.
Ako su pisci savest svog vremena, Bratislav R. Milanović je pesnik "savest ovog vremena". I značajan pesnik koliko zbog sudbinsih tema koje lirizuje, toliko zbog angažmana da "nežnu reč u debelo uho" unese. Milatovića poezija svedoči, i poziva da se vratima pravim vrednostima. Značajna zbirka o nama i našem vremenu. I ovaj intervju, razgovor dvojice pesnika, odgovori pesnikovi nam to potvrđuju. Kazuju da ima nade, sve dok se peva pa ma kao i "Cvrčak u decembru".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља