Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Год блес Америка” и „Вив ла Франс”, наздрављано је прексиноћ у Вашингтону, на гала вечери испод великог белог шатора на травњаку Беле куће, где су Барак и Мишел Обама дочекали високог госта из Париза који је приспео без пратиље, што је поменуто у свим медијским извештајима са догађаја.

Тек седми државни банкет који је за пет година приредио Барак Обама, био је, као и сви пређашњи, протоколарни догађај уз стандардну мешавину политике и гламура. Председник Франсоа Оланд био је у прилици да се упозна са кремом Холивуда, америчког бизниса, политике, медија и спорта. Укупно око 350 званица које су се овога пута нашле на списку „друштвеног секретара” Беле куће потврдили су тиме свој статус да су„неко”, што ће одсад бити обавезни део њихових биографија.

Међу званицама које су најчешће помињане били су ТВ звезде Мајнди Кејлинг и Бредли Купер (који је добио место десно од Мишел Обама), главна уредница „Њујорк тајмса” Џил Ејбрамсон...

Пре свечане вечере, за госта је у Стејт департменту приређен свечани ручак, где је, уз домаћина Џона Керија, била и плејада његових претходника на месту шефа америчке дипломатије: Хенри Кисинџер, Колин Пауел и Мадлен Олбрајт, уз потпредседника Џоа Бајдена. Ручак је одржан у „соби Бенџамина Франклина”, првог америчког амбасадора у Паризу, док је дан раније Оланда лично Обама провео кроз некадашњу резиденцију, данас музеј, другог, Томаса Џеферсона, иначе трећег америчког председника.

Решен је и проблем ко ће на банкету седети поред Обаме: место које по протоколу припада гостујућој првој дами, у њеном одсуству додељено је Релми Голден, директорки Студио музеја из Харлема, који је посвећен култури Афроамериканаца.

Да не заборавимо и важан детаљ: Мишел Обама се представила у црно-плавој хаљини америчко-венецуеланске креаторке Каролине Херера, чије је моделе носила и у две раније прилике.

Помпа, наглашена срдачност и изјаве о „200-годишњем пријатељству и савезништву”, подстакли су колумнисту „Вашингтон поста” Дејну Милбанка да закључи како да, упркос демантију вести из „Фигароа” да је у вези са поп дивом Бијонсе, Обама ипак има нову љубав: то је Француска.

То су приметили и други, па је на конференцији за штампу после дугих билатераних разговора два председника постављено и питање да ли је Француска заузела дојучерашње место Велике Британије у улози најбољег европског савезника Америке, јер су управо односи између Вашингтона и Лондона досад описивани као „специјални”.

Обама је показао да је питањем затечен, али се извукао. Његова љубав према Француској, објаснио је, у ствари је платонска, а на неки начин и родитељска. „Ја имам две ћерке”, рекао је. „Обе су лепе и дивне, па зато никад не бих бирао између њих. Исто то осећам и за моја два изванредна европска партнера.”

Дејна Милибанк је приметио да ће му Французи опростити то што има више партнера, јер су у том погледу кроз прсте прогледали и свом председнику.

Трансатлантску идилу донекле су покварили неки мање сентиментални аспекти америчко-француске везе. Док је Оланд изнео да је разјашњен проблем америчког шпијунирања савезника и да је „обострано поверење обновљено”, Обама није био рад да из прве прихвати понуду да са Француском закључи пакт о нешпијунирању, по узору са оним који САД имају са четири англосаксонске земље: Великом Британијом, Канадом, Аустралијом и Новим Зеландом.

„Не постоји држава са којом имамо споразум о нешпијунирању”, објаснио је, изневши да је у том погледу максимум који може да се очекује повећање сарадње обавештајних служби и размена информација.

Уз то, госту се жалио на брзину којом су француски бизнисмени похрлили у Иран, после почетног споразума о његовом нуклеарном програму који је санкције донекле олабавио, али не и сасвим укинуо. Обама је чак и запретио да ће на оне који санкције буду кршили „изручити тону цигала”. Оланд се бранио да он није „председник француске коморе”, али је рекао да је домаће компаније у том погледу упозорио.

Председник Оланд је јуче посету завршио боравком у калифорнијској Силицијумској долини, средишту америчке информатичке индустрије, а завршни утисак после америчко-француског самита јесте да су Обама и Оланд потребни једни другом.

Обами је, у контексту затегнутих односа са Кином, неуспелог „ресетовања” са Русијом, хаоса у Сирији, проблема у Ираку и Авганистану, неопходан неки спољнополитички ослонац, док Оланд може само да прижељкује ситуацију у којој је Обама, чији је рекордно ниски рејтинг од око 40 одсто Монт Еверест у односу на његов од 25 одсто. Америчка економија је ушла у средњу зону раста од преко три одсто, са незапосленошћу која је пала испод седам процената, док Француска још тражи путеве за излазак из рецесије и смањење двоцифрене стопе незапослености.

Кад се то каже, нова љубав добија мање романтичне димензије – на обе стране.