понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Од­бра­на сит­них ло­по­ва

Аутор: четвртак, 13.02.2014. у 15:00

У вре­ме оних сне­жних на­но­са, зре­ња­нин­ској по­ли­ци­ји је при­ја­вље­но не­ко­ли­ко слу­ча­је­ва кра­ђе из за­ве­ја­них во­зи­ла на пу­ту Ста­ји­ће­во–Зре­ња­нин. Укра­де­ни су це-де пле­јер, точ­ко­ви, наф­та из ре­зер­во­а­ра, аку­му­ла­тор, пр­ва по­моћ... У јед­ним но­ви­на­ма та вест је на­сло­вље­на са­мо јед­ном реч­ју: Сра­мо­та.

И ра­ни­је смо их слу­ша­ли, слич­не. У Кра­гу­јев­цу укра­ли ба­кар­но по­сто­ље за веч­ну ва­тру на стра­ти­шту из­ги­ну­лих ђа­ка, у Бе­о­гра­ду спо­мен-пло­чу Аго­сти­на Не­та, од­не­ли брон­за­ну би­сту на­род­ног хе­ро­ја, опљач­ка­ли цр­кву... Сра­мо­та.

Ово ни­су са­мо кра­ђе, ни­ти са­мо кри­ми­нал. То су сит­не кра­ђе круп­ног зна­че­ња. То су ве­сти о про­па­сти на­ро­да у Ср­би­ји на­ших да­на. Ка­да не по­сто­ји ни­шта што би би­ло то­ли­ко све­то да се не би сме­ло укра­сти.

Од­у­век се кра­ло и увек ће, али су по­сто­ја­ла вре­ме­на ка­да су и ло­по­ви има­ли не­ко сво­је чој­ство. Зна­ло се да се не­што јед­но­став­но – не кра­де. Да по­сто­је си­ту­а­ци­је у ко­ји­ма се не кра­де и ме­ста на ко­ји­ма се не кра­де. Би­ло је све­га и сва­че­га за кра­ђу и укра­сти је би­ло сра­мо­та.

Би­ло је не­пи­са­но пра­ви­ло: не пљач­ка­ју се жр­тве при­род­них не­по­го­да, не пљач­ка­ју се гро­бља и стра­ти­шта, би­сте хе­ро­ја, цр­кве... Не пљач­ка се про­сјак, сле­пац, убо­жник...

Шта се то до­го­ди­ло са сит­ним ло­по­ви­ма на­ших да­на? Од­го­вор на ово пи­та­ње не да­је кри­ми­на­ли­сти­ка, већ со­ци­о­ло­ги­ја и со­ци­јал­на пси­хо­ло­ги­ја. Љу­ди су исти, ни­су се про­ме­ни­ли ни сит­ни ло­по­ви. Про­ме­ни­ле су се окол­но­сти. Све ви­ше је љу­ди ко­ји кра­ду јер не­ма­ју из­бор. Кра­ду ба­кар­ну жи­цу са тран­сфор­ма­то­ра под струј­ним на­по­ном, јер не­ма­ју шта да из­гу­бе, осим жи­во­та. А жи­вот је нај­јев­ти­ни­ји. Бе­о­град­ски адво­кат и кри­ми­но­лог Ра­то­мир Б. Вој­во­дић на­вео је да су „Аме­ри­кан­ци из­ра­чу­на­ли да је­дан људ­ски жи­вот вре­ди 80 ми­ли­о­на до­ла­ра!“ Али то су не­ки дру­ги људ­ски жи­во­ти.

Док ко­ра­чам уре­ђе­ним ше­та­ли­штем по­ред Ку­пин­ца, у Обре­нов­цу, гле­дам, на сва­ких де­сет ме­та­ра су бан­де­ре са све­тиљ­ка­ма на сун­че­ву енер­ги­ју. И сва­ка има свој тран­сфор­ма­тор (или ка­ко се то већ на­зи­ва). У ства­ри, оста­ла су са­мо ку­ћи­шта а из њих су по­чу­па­не све жи­це и оста­ло што се на от­па­ду мо­же про­да­ти. Због то­га ше­та­ча об­у­зи­ма ту­га, бес, па и не­моћ. Нај­пре бес на ло­по­ве а он­да на оне ко­ји су их учи­ни­ли ло­по­ви­ма.

У зе­мљи у ко­јој је при­ви­ле­ги­ја би­ти за­по­слен, у стал­ном стра­ху да то не­ће ду­го тра­ја­ти, огро­ман број љу­ди уне­зве­ре­них очи­ју гле­да у бу­дућ­ност ко­је не­ма. А жи­ви се у са­да­шњо­сти, пра­во је чу­до ка­ко. Мно­ги го­ди­на­ма мо­ле да им се ис­пла­ти за­ра­ђе­но, две-три-пет го­ди­на за­о­ста­лих пла­та – а кад ре­чи­ма и су­за­ма не мо­гу до­ћи до сво­га, се­ку се­би пр­сте, ми­сле, та­ко ће не­ког уми­ло­сти­ви­ти. А Не­ког је баш бри­га.

Кад се оста­не са­свим без при­хо­да, кад се ви­ше ни­шта ни­ком про­да­ти не мо­же, ка­да се не­ма куд, и по­ште­ни љу­ди по­ста­ју ло­по­ви. Или ло­по­ви или са­мо­у­би­це. И уби­це, де­ша­ва се.

За­то се не љу­тим на љу­де ко­ји кра­ду чак и по­сто­ље веч­не ва­тре, и би­сте хе­ро­ја, и цр­кве­не па­ре и кон­ди­ре, и ...

Они је­су ло­по­ви са ста­но­ви­шта прав­ног, као та­кви мо­гу би­ти осу­ђе­ни и за­тво­ре­ни, што је њи­ма мо­жда је­ди­на на­да у бо­ље су­тра. Јер у за­тво­ру има да се је­де и спа­ва у то­плом. Али, авај, за­тво­ри су пу­ни.

Шко­ле по се­ли­ма га­сну као по­след­њи жар у мра­ку, а за­тво­ри цве­та­ју.

На по­чет­ку смо 21. ве­ка и опет (без пре­стан­ка) пред исто­риј­ским од­лу­ка­ма, исто­риј­ским пре­крет­ни­ца­ма и да­ту­ми­ма, као и по­чет­ком два­де­се­тог, са­мо што су он­да ра­то­ви (бал­кан­ски и Пр­ви свет­ски) би­ли на по­мо­лу, а ово­вре­ме­ни су упра­во ми­ну­ли.

Има ли раз­ли­ке из­ме­ђу по­ме­ну­та два по­чет­ка ве­ка? Шта се про­ме­ни­ло?

Да је жив, по­сле сто го­ди­на (тач­ни­је – 104), ка­кву би Вла­ди­слав Пет­ко­вић Дис (1880–1917) са­ти­рич­ну пе­сму на­пи­сао да­нас? То не зна­мо, али зна­мо ка­кву је на­пи­сао он­да. За под­се­ћа­ње са­мо не­ко­ли­ко стро­фа:

„Раз­ви­ло се цр­но вре­ме опа­да­ња,/ На­бу­јао шљам и раз­врат и по­ро­ци,/ По­ди­гао се тру­ли за­дах про­па­да­ња, /Умр­ли су сви хе­ро­ји и про­ро­ци./ Раз­ви­ло се цр­но вре­ме опа­да­ња. (...)

По­кра­де­ни сви хра­мо­ви и ћи­во­ти, /Исме­ја­не све вр­ли­не и по­ште­ње, /По­ни­же­ни сви гро­бо­ви и жи­во­ти, /Упр­ља­но и опе­ло и кр­ште­ње. /По­кра­де­ни сви хра­мо­ви и ћи­во­ти. (...)

Од пан­ду­ра ство­ри­ли смо ве­ли­ка­ше, /До­сто­јан­ства по­де­ли­ше иди­о­ти, /Ло­по­ви нам из­ра­ђу­ју бо­га­та­ше, /Мрач­не ду­ше на­зва­ше се па­три­о­ти. /Од пан­ду­ра ство­ри­ли смо ве­ли­ка­ше.

Сво­ју му­дрост рас­то­чи­смо на из­бо­ре, / Сво­ју хра­брост на под­ва­ле и обе­де, Бу­дућ­но­сти за­тро­ва­смо све из­во­ре,/ А по­ра­зе про­гла­си­смо за по­бе­де. / Сво­ју му­дрост рас­то­чи­смо на из­бо­ре.

Под сра­мо­том жи­ви на­ше по­ко­ле­ње, /Не чу­ју се ни про­те­сти ни ја­у­ци;/ Под сра­мо­том жи­ви на­ше јав­но мње­ње, / На­ра­шта­ји, ко­ји си­шу ко па­у­ци. / Под сра­мо­том жи­ви на­ше по­ко­ле­ње.

По­мр­чи­на при­ти­сну­ла на­ше да­не,/ Не ви­ди се јад­на на­ша зе­мља ху­да; / Ал кад по­жар по­ду­хва­ти на све стра­не, / Ку­да ће­мо од све­тло­сти и од су­да! / По­мр­чи­на при­ти­сну­ла на­ше да­не.“


Коментари13
59acc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

пинк Пантер
Свиђа ми се овај осврт јер привучује пажњу на месту где треба. Постоји крађа и ово што је описано у тексту. Да се ђаво постиди... но нешто друго: Што слике ваших коментатора објављујете у црно-бело као у читуљама ? Мислим да би то требало мењати. Времена су друга и није потребно на фарбама штедети. А ови портети у сиво на мене не делују нешто отмено.
mica prica
Vecina komentatora uopste nije razumela tekst I poruku.Oni sa redovnim primanjima ne razumeju one bez posla,bolesne,ocajne.Autor uopste ne opravdava kradju vec ukazuje da je vlast u Srbiji prosto naterala neke da postanu lopovi.Nisu svi lopovi.Samo neki.Reskiraju svoj zivot za male pare.Besmisleno u normalnoj zemlji ali ne u truloj.
jedna gradjanka
@ Предраг Брајовић, Potpisujem Vas komentar. Nacin razmisljanja je upravo taj koji nas je doveo na dno dna po pitanju morala. Traziti pravdanje za lopovluk je u najmanju ruku bezobrazno. To je linija lakseg otpora kojom se ide pravdajuci se nemastinom a nemastina i jeste nastala zbog lopovluka. Nije stoga ni cudo sto se prevare u drustvu podrzavaju kao ''sposobnost'' da se neko prevari umesto da se tako nesto osudjuje. Tek kada budemo dostigli stepen divjenja postenju umesto lopovluku tek tada se mozemo nadati spasu. Sve dotle propadacemo dublje i dublje ako jos nismo dostigli dno dna a ja mislim da jesmo.
Dusica .
''Про­ме­ни­ле су се окол­но­сти. Све ви­ше је љу­ди ко­ји кра­ду јер не­ма­ју из­бор. '' ne svidja mi se ovaj tekst. Zasto? Pa zato sto se nalazi izgovor za lopovluk. U nekim africkim zemljama crnci smatraju da treba pljackati i krasti od zapadnjaka jer misle da su na zapadu po definiciji svi bogati. A nije tako. Svuda pa i na zapadu ljudi rade i to mnogo rade da bi imali nesto i stekli bilo kakav imetak rade godinama i celi svoj zivot. A kod nas sudije, lekari, profesori... svi se pravdaju da ne rade nista jer su im, zaboga, male plate. Ili su uslovi rada navodno losi. Ima jedna narodna izreda da rdjavom .... sve smeta. Sve je stvar mentaliteta i bezobrazluka. Ukrasti je sramota kao i lagati. Ali to se uci u kuci, od malena, u skoli... svuda. Student koji moze da kupi diplomu nece da uci. Zasto bi. Sudija koji opstaje kao sudija iako nista ne radi a jos prima i ispod stola takodje. Zardjali lanac je sve duzi ali mora jednoga dana puci. Ako ne milo a ono silom. Ta sila je blizu.
Predrag Pavlovic
Ne slazem se sa rezovanjem pisca.Onemocali siromah mozda mora da ukrade kad je gladan, medjutim oni mladji I snago mogu sebi da zarade na posten nacin da prezive.Onaj ko moze da se popenje na banderu da bi ukrao 100din / ili 100EU/ otpada I napravi drustvu 1oo puta vecu stetu je za "padinsku skelu"da se prevaspita uz prinudan rad. Lezanje u zatvoru /radno sposobnih/ bez korisnog rada' mozda moze sebi da dozvole ekonomski bogatij drzave.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља