Филм „Мон­те­ви­део, ви­ди­мо се”, у ре­жи­ји Дра­га­на Бје­ло­гр­ли­ћа, ви­де­ло је до са­да 400.000 гле­да­ла­ца. Као и у слу­ча­ју пр­ве при­че о успе­ху ју­го­сло­вен­ске фуд­бал­ске ре­пре­зен­та­ци­је, са­ста­вље­не са­мо од срп­ских игра­ча, и овај филм на­и­шао је на до­бре кри­ти­ке, ве­ли­ку гле­да­ност у Ср­би­ји и ре­ги­о­ну (већ ви­ђен у Ско­пљу), али и на су­зе и пи­та­ња за­што се не­кад жи­ве­ло бо­ље и за­што су на­ши пре­ци би­ли бо­љи љу­ди. Су­зе ни­су те­кле са­мо на ли­ци­ма гле­да­ла­ца, већ је и ре­ди­тељ Дра­ган Бје­ло­гр­лић пла­као.

За­што сте за­пла­ка­ли не­дав­но у Гра­ча­ни­ци на прет­пре­ми­је­ри фил­ма?

Сво­је­вре­ме­но сам ре­као се­би: кад бу­деш ре­жи­рао филм пре­ми­јер­но ћеш га при­ка­за­ти на Ко­со­ву. То је мој од­нос пре­ма де­лу мог на­ро­да ко­ји је нај­у­гро­же­ни­ји и те­ри­то­ри­ји ко­ју сма­трам де­лом Ср­би­је. Сва­ко­днев­но слу­ша­мо да је Ко­со­во Ср­би­ја, па сам се за­пи­тао шта сва­ко од нас мо­же да ура­ди а да то не оста­не на ни­воу де­ма­го­шке па­ро­ле. Имао сам по­тре­бу да ура­дим не­што за Ср­бе на Ко­со­ву. A oдласком та­мо про­бу­ди­ла се у ме­ни не­ка ве­ли­ка ту­га, та­лас емо­ци­ја ко­је ни­сам мо­гао да кон­тро­ли­шем.

Ка­ко оце­њу­је­те од­нос др­жа­ве пре­ма срп­ском жи­вљу на Ко­со­ву?

Ни­је на ме­ни да оце­њу­јем. Ипак, пи­там се да ли би­смо бо­ље ре­ши­ли ко­сов­ски про­блем да смо му пре 20 го­ди­на при­сту­па­ли као да­нас. Са­да из­гле­да да пу­тем ком­про­ми­са кре­ће­мо са­мо ка­да смо на­те­ра­ни. Ка­да је про­пао Ми­ло­ше­ви­ћев су­лу­ди про­је­кат кон­тро­ли­са­не дик­та­ту­ре ма­њи­не над ве­ћи­ном, за­што се ни­је кре­ну­ло пу­тем еко­ном­ске су­пер­и­ор­но­сти и до­ми­на­ци­је ка­пи­та­ла? За­што на­ши при­вред­ни­ци ни­су ку­пи­ли од­ре­ђе­на стра­те­шка пред­у­зе­ћа: „Треп­чу”, „Елек­тро­при­вре­ду”, ту­ри­стич­ки ком­плекс на Бре­зо­ви­ци?

Еп­ски при­ступ ре­ша­ва­њу овог про­бле­ма – за­кли­ња­ња пред бо­гом да ни­ка­да не­ће­мо да­ти сво­ју све­ту те­ри­то­ри­ју – зву­чи до­бро, али ни­је дао ре­зул­та­те. Ко­со­ву је увек фа­ли­ло кон­крет­них ре­ше­ња на те­ре­ну. Основ­ни про­блем са­вре­ме­не срп­ске по­ли­ти­ке је­сте од­су­ство ду­го­роч­не стра­те­ги­је, ка­ко по пи­та­њу Ко­со­ва та­ко и за оста­ле те­ме.

Да ли ће­те гла­са­ти на пред­сто­је­ћим из­бо­ри­ма?

Гла­са­ћу. За прет­ход­не из­бо­ре ни­сам био у зе­мљи.

Да ли су вас по­зи­ва­ли да по­др­жи­те не­ко­га са­да?

От­ка­ко је по­че­ла кам­па­ња, ни­сам имао ни­је­дан кон­кре­тан по­зив. Али би­ло је не­ких ис­пи­ти­ва­ња, пре­ко не­ких љу­ди, да ли же­лим да се при­кљу­чим. До са­да сам био вр­ло ја­сан да ме по­ли­ти­ка на тај на­чин не за­ни­ма.

Ко­шта ли вас то што се не де­кла­ри­ше­те за „ове” или „оне” по­ли­ти­ча­ре?

Не ко­шта ме ни­шта. Ни­сам при­па­дао оном де­лу ин­те­лек­ту­ал­не ели­те ко­ја је по­сле пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на, јеф­ти­ним ула­ском у по­ли­ти­ку, по­ку­ша­ла да оства­ри сво­је ин­те­ре­се, не ве­ру­ју­ћи да то мо­же да учи­ни кроз про­фе­си­о­нал­но де­ло­ва­ње. Да би та ели­та ко­нач­но вра­ти­ла сво­ју те­жи­ну она мо­ра да де­лу­је не­за­ви­сно, да кон­струк­тив­но на­па­да зва­нич­ну по­ли­ти­ку и да бу­де њен кон­тро­лор. Та­ква тре­ба да бу­де и пре­ма вла­сти и опо­зи­ци­ји и пре­ма цр­кви и свим оста­лим ин­сти­ту­ци­ја­ма си­сте­ма. Ако има кри­тич­ки од­нос, на­род ће да је ува­жа­ва, ка­о и по­ли­тич­ка ели­та. А ка­да кул­тур­на ели­та без­ре­зер­вно поч­не да по­др­жа­ва по­ли­ти­ча­ра, по­го­то­ву оног на вла­сти, као што се де­ша­ва­ло у ско­ри­јој исто­ри­ји, она гу­би ауто­ри­тет. Пр­ве удар­це кул­тур­ној ели­ти за­дао је Ми­ло­ше­вић, а они по­сле ње­га као да су ту прак­су на­ста­ви­ли, са­мо дру­гим ме­то­да­ма. Схва­ти­ли су да је то до­бар си­стем вла­да­ња: оту­пи оштри­цу ин­те­ли­ген­ци­је и има­ћеш ма­ње про­бле­ма.

Низ па­ро­ди­ја про­стру­јао је ин­тер­не­том по­сле вре­мен­ских не­при­ли­ка у Фе­ке­ти­ћу то­ком ко­јих је пр­ви пот­пред­сед­ник Вла­де Алек­сан­дар Ву­чић спа­са­вао за­ве­ја­не. Као умет­ник, ка­ко сте ви­де­ли по­став­ке на­до­гра­ђе­них сни­ма­ка и фо­то­гра­фи­ја ко­је су гра­ђа­ни ка­чи­ли на веб?

За ме­не је то био по­зи­ти­ван сиг­нал ду­ха и кри­тич­ког ми­шље­ња ко­ји не мо­же да се за­тре. Љу­ди су спон­та­но од­ре­а­го­ва­ли на не­што што су пре­по­зна­ли као де­ма­го­ги­ју. То је до­бро и за Ву­чи­ћа и за нас, да на­род ре­а­гу­је на оно што ми се учи­ни­ло да је „фал­ше­ри­ца”. Док год то по­сто­ји, има на­де за нас. При­ме­тио сам по­след­њих ме­се­ци да љу­ди ша­пу­ћу ка­да при­ча­ју о Ву­чи­ћу. Се­ћам се да се та­ко не­кад ша­пу­та­ло о Сло­би. Он­да се о ње­му го­во­ри­ло гла­сно, али се ша­пу­та­ло о Ми­ри и ЈУЛ-у. То је не­ка вр­ста стра­ха, ауто­цен­зу­ре и ира­ци­о­нал­ног пра­вље­ња кул­та лич­но­сти ко­ји је опа­сан. Ни­јед­ном по­ли­ти­ча­ру не би­смо сме­ли да до­зво­ли­мо огром­ну по­ли­тич­ку моћ. А ни он се­би не би смео то да до­зво­ли.

Ка­кву Ср­би­ју ви­ди­те у Европ­ској уни­ји?

На­дам се бо­љу. Ма­да је ула­зак у ЕУ да­нас као ка­да оде­те на не­ку до­бру жур­ку, али у пет са­ти ују­тру. Све што ва­ља је по­пи­је­но и по­је­де­но, нај­бо­ље де­вој­ке су већ оти­шле, а ва­ма су оста­ли са­мо оста­ци хра­не и пи­ћа и де­вој­ке ко­је ни­ко не­ће. Ипак, не бри­нем то­ли­ко за нас у ЕУ. Тре­ба са­мо ви­ше да се ба­ви­мо со­бом, и ин­ди­ви­ду­ал­но и на ши­рем пла­ну, да не­гу­је­мо на­шу са­мо­свест, исто­ри­ју, кул­ту­ру и ко­ре­не. Не­ће­мо се по­гу­би­ти у гло­бал­ној по­де­ли ка­ра­та, али у тој рас­по­де­ли мо­ћи еко­но­ми­ја ће нам би­ти огро­ман про­блем. Не­мам па­мет за ви­со­ку еко­но­ми­ју и ни­је ми ја­сно ка­ко ће­мо да на­пре­ду­је­мо ако се ну­ди­мо са­мо као јеф­ти­на рад­на сна­га. На­род мо­же­мо да за­по­сли­мо је­ди­но ка­да Нем­ци­ма или Шве­ђа­ни­ма об­ја­сни­мо да не­што мо­гу јеф­ти­ни­је да на­пра­ве код нас. Ако смо већ јеф­ти­на рад­на сна­га, тре­ба да бу­де­мо па­мет­ни па да, по­пут Ки­не­за, раз­ви­је­мо при­вре­ду и поч­не­мо да пра­ви­мо на­ше про­из­во­де ко­је ће­мо из­во­зи­ти. Чи­ни ми се да је то про­блем свих ма­лих си­ро­ма­шних на­ро­да, не са­мо наш.

Не­дав­но је БиХ про­тре­сло не­за­до­вољ­ство гра­ђа­на. Шта то „бо­сан­ско про­ле­ће” до­но­си ре­ги­о­ну?

Бри­нем се да не пре­ра­сте у но­во ме­ђу­на­ци­о­нал­но кла­ње. На­род се по­бу­нио про­тив ре­зул­та­та тран­зи­ци­је. Сви смо ушли у тран­зи­ци­ју на­да­ју­ћи се да ће пре­ла­зак из јед­ног си­сте­ма у дру­ги до­не­ти бо­љи­так. Ис­по­ста­ви­ло се да се тран­зи­ци­ја пре­тво­ри­ла у до­бро ор­га­ни­зо­ва­ну пљач­ку у ко­јој се ма­ло љу­ди до­бро сна­шло, уве­ћа­ло свој ка­пи­тал и оста­ви­ло дру­ге на ули­ци. Не­за­до­вољ­ни су иза­шли на тр­го­ве и бу­не се без ја­сне иде­је шта да ура­де. Си­стем ко­ји вла­да им ка­же: ако сте не­за­до­вољ­ни – иде­мо на из­бо­ре. На из­бо­ри­ма ће опет да гла­са­ју за исте љу­де ко­ји ће се дру­га­чи­је рас­по­ре­ди­ти. Слич­ни про­бле­ми су у Ис­точ­ној Евро­пи, Укра­ји­ни..., а не са­мо на Бал­ка­ну. Не знам шта су до­ме­ти „бо­сан­ског про­ле­ћа” осим кон­ста­та­ци­је да је на­род не­за­до­во­љан. Без ви­зи­је се не мо­же пра­ви­ти ре­во­лу­ци­је. Фа­за ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма је за­вр­ше­на, ушли смо у фа­зу кор­по­ра­тив­ног ка­пи­та­ли­зма ко­ји у сво­јој тр­ци с ка­пи­та­лом пра­ви све ве­ће со­ци­јал­не раз­ли­ке и то ће се ве­ро­ват­но за­вр­ши­ти не­ком ве­ли­ком ре­во­лу­ци­јом, али са­мо он­да ка­да се ја­сно бу­де ис­кри­ста­ли­са­ла иде­ја за­што се она спро­во­ди. Ако је иде­ја да ми ко­ји ру­ши­мо узме­мо они­ма ко­ји има­ју, ти­ме ни­шта не­ће­мо по­сти­ћи.

Ваш пр­ви „Мон­те­ви­део” ви­де­ло је ви­ше од по­ла ми­ли­о­на гле­да­ла­ца. Не­дав­но сте на Кон­кур­су ФЦС-а за сти­му­ла­ци­ју гле­да­но­сти до­би­ли нов­ча­на сред­ства. Си­стем у ки­не­ма­то­гра­фи­ји се ус­по­ста­вља?

То је је­дан од пр­вих по­зи­тив­них по­ма­ка. У про­те­клих го­ди­ну да­на у ФЦС-у је на­пра­вље­но не­ко­ли­ко по­зи­тив­них по­ма­ка. Ка­да је ДС до­шао на власт има­ли смо ве­ли­ка оче­ки­ва­ња баш на по­љу кул­ту­ре. За се­дам го­ди­на вла­да­ви­не, ДС ни­шта ни­је ура­дио у кул­ту­ри. Као да им је био ва­жан тај адвер­тај­зинг при­ступ, да на­ђу не­ку фи­гу­ру ко­ја ле­по из­гле­да и до­бро при­ча, а ма­ње је бит­но шта ће да ра­ди.
Но­ви­на ко­ја је уве­де­на у ФЦС-у, по ком се зна да успех на фе­сти­ва­ли­ма као и гле­да­ност фил­мо­ва у би­о­ско­пи­ма, ре­ди­те­љи­ма и про­ду­цен­ти­ма до­но­се сти­му­ла­ци­је за но­ви филм је ва­жан ко­рак на­пред. Бит­но је да то функ­ци­о­ни­ше по ауто­ма­ти­зму и да не по­сто­је ко­ми­си­је ко­је то вред­ну­ју.

А шта је са стра­те­ги­јом у фил­му?

Мо­ра да се на­пра­ви стра­те­ги­ја шта се оче­ку­је од срп­ског фил­ма. Тре­ба да се ста­ви ак­це­нат на фил­мо­ве ко­ји вра­ћа­ју пу­бли­ку у би­о­ско­пе. Ако нам је план да сни­ми­мо 10 фил­мо­ва го­ди­шње, пет би тре­ба­ло да има­ју ко­мер­ци­јал­ни а пет фе­сти­вал­ски по­тен­ци­јал. Ишао бих на се­дам пре­ма три у ко­рист ко­мер­ци­јал­ног фил­ма. Има­ли смо пе­ри­од ка­да су „Под­зе­мље”, „Ле­па се­ла...”, „Уби­ство с пред­у­ми­шља­јем”, „Ра­не”, „Цр­на мач­ка бе­ли ма­чор”, „Бу­ре ба­ру­та” „Ап­со­лут­них сто”... би­ли аутор­ски а вр­ло гле­да­ни фил­мо­ви. Јед­но од ва­жних до­стиг­ну­ћа оба фил­ма „Мон­те­ви­део” је што су вра­ти­ли ве­ру да ко­мер­ци­јал­ни при­ступ не ис­кљу­чу­је аутор­ство и ква­ли­тет. Ни­смо пот­це­ни­ли пу­бли­ку. Ве­ро­ва­ли смо да ће на­род, иако оп­хр­ван кич са­др­жа­ји­ма с ве­ћи­не ме­ди­ја, зна­ти да пре­по­зна ква­ли­тет и ис­кре­ну емо­ци­ју.

Да ли ће­те се про­тив тог ки­ча на ТВ, ме­ђу ко­ји­ма је и „по­ро­бља­ва­ње” срп­ских ка­на­ла тур­ским се­ри­ја­ма, бо­ри­ти и се­ри­јом о Не­ма­њи­ћи­ма?

Још не­мам ја­сну иде­ју и кон­крет­ну при­чу: да ли ће­мо кре­ну­ти од Не­ма­ње или Све­тог Са­ве и Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног или не­ког дру­гог. По­ку­ша­ва­мо да на­пра­ви­мо кре­а­ти­ван тим ко­ји би осми­слио ја­сан угао са­гле­да­ва­ња тог пе­ри­о­да и шта же­ли да се ис­при­ча том при­чом. Пе­ри­од сред­њо­ве­ков­не Ср­би­је је вр­ло ин­спи­ра­ти­ван. О том вре­ме­ну по­сто­ји ви­ше пре­да­ња, а ма­ње исто­риј­ских фа­ка­та. То мо­же да бу­де и пред­ност и ма­на. У сва­ком слу­ча­ју, и ако ја то не бу­дем ра­дио, та­кав про­је­кат нам је по­тре­бан јер та­кву исто­ри­ју на­ро­ди у окру­же­њу не­ма­ју, а ми бисмо тре­ба­ли ко­нач­но да поч­не­мо да се ба­ви­мо на­шом.

---------------------------------------

Из дру­гог угла

Ко­ли­ко је „Рав­на го­ра”, у ко­јој ту­ма­чи­те лик Ти­та, ус­пе­ла да по­ми­ри чет­ни­ке и пар­ти­за­не?
„Рав­ну го­ру” сам до­жи­вео као дру­ги, умет­нич­ки по­глед на по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та. O том пе­ри­о­ду 40 го­ди­на се при­ча­ло из јед­ног угла, па за­што не би­смо са­да сни­ма­ли и из дру­гог угла. Ба­ји­ће­ву иде­ју да сни­ми ту драм­ску три­ло­ги­ју, чи­ји је „Рав­на го­ра” пр­ви део, ни­сам до­жи­вео као же­љу да на­пра­ви ре­ви­зи­ју исто­ри­је. Имам ути­сак да пр­ви ци­клус ни­је по­ста­вио пра­ва пи­та­ња. Гле­да­о­ци су оче­ки­ва­ли да се не­ка пи­та­ња кон­крет­ни­је отво­ре. Ако бу­де на­став­ка, на­дам се да ће се од­ре­ђе­ни исто­риј­ски до­га­ђа­ји кон­крет­ни­је тре­ти­ра­ти.

---------------------------------------

Та­со­вац стра­тег

Оче­ку­је­те ли да Иван Та­со­вац, као ми­ни­стар за кул­ту­ру, и Ср­ђан Дра­го­је­вић, као СПС по­сла­ник у На­род­ној скуп­шти­ни, мо­гу да по­мог­ну кул­ту­ри и фил­му?
Имам ве­ли­ка оче­ки­ва­ња од Та­сов­ца ако оста­не на тој функ­ци­ји у но­вој вла­ди. По­сле ду­жег вре­ме­на чи­ни ми се да пре­по­зна­јем озби­љан по­ку­шај ус­по­ста­вља­ња кон­цеп­та у кул­ту­ри. Има­ли смо очај­не ре­сор­не ми­ни­стре од 5. ок­то­бра. По­след­њи до­бар ми­ни­стар кул­ту­ре би­ла је На­да По­по­вић Пе­ри­шић ко­ја је у вре­ме Ми­ло­ше­ви­ћа ура­ди­ла си­стем­ске по­ма­ке за кул­ту­ру. Имам ути­сак да је Та­со­вац пр­ви ко­ји по­сле то­ли­ко го­ди­на си­стем­ски по­ку­ша­ва да уре­ди кул­ту­ру и да на­пра­ви стра­те­ги­ју.
Дра­го­је­вић је био ак­ти­ван као по­сла­ник и по­ста­вљао је пи­та­ња ко­ја се ду­го ни­су чу­ла у Скуп­шти­ни. Ко­ли­ко год да ми ни­је дра­го што је по­стао по­сла­ник, јер ми је то не­спо­ји­во с њим, ако бу­де и да­ље у пар­ла­мен­ту мо­жда ме де­ман­ту­је и по­ка­же да ни­је ушао у Скуп­шти­ну са­мо да би имао ре­дов­на при­ма­ња.