среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:20

Произвођачи диктатуре у демократији

Аутор: Зоран Аврамовићсреда, 19.02.2014. у 15:00

Са демократијом у Србији ствари не стоје добро. Дуго смо вапили за вишестраначком демократијом. Када је институционализован парламент 1990. године, у Србији је започела расправа о новом државном облику која тече до наших дана у два рукавца. Демократија се није стабилизовала, а то значи да постоји такозвани демократски дефицит (критичари власти). Друга струја политичких активиста и јавног политичког мишљења у свакој власти од 1990. видела је диктаторе, узурпаторе, личну власт, аутократију, апсолутизам (мотивисани и немотивисани нихилисти).

Нешто није у реду с нашим јавним мишљењем о демократији ако више од две деценије постоји проблем демократских норми. Или је изабрана власт: а) недемократска, б) диктаторска; или то још није демократија каква треба да буде. Обрни, окрени, не ваља ни једно ни друго. Па шта да радимо и шта да мислимо?

Ништа посебно. Да избистримо појмове о демократији, да се ослободимо страсти и да упоредимо демократску праксу у Србији и ЕУ, јер компарација има вредност уколико имате у виду развијеније политичке праксе од сопствене. А када то урадимо, да се замислимо колико сазнајне политичке штете наносимо сопственој политичкој култури и какву слику о свом политичком лику шаљемо у свет.

У хрпи теоријских додатака о демократском поретку, два елемента овог државног облика јесу непромењена: 1) слободно формирање политичких организација и изборни циклуси сваке четврте године, 2) слободно јавно обавештавање. Оно прво омогућава изјашњавање грађана о томе какву власт желе у одређеном мандату, оно друго обавештава грађане о свему што се догађа у политичкој јавности. То су базични услови без којих нема демократске политичке утакмице и легалног и легитимног управљања државним пословима.

Како стоје ствари у Србији када су ти услови у питању? Сасвим солидно. Овде је за двадесет година било више превремених него редовних изборних надметања. И поред те чињенице, јављали су се разни актери на политичкој сцени, међу њима и универзитетски професори социјалних наука, који су лако изговарали ,,диктатура у Србији”. Некада, једнако као и данас.

Политика, ипак није пука страст и воља. И она рачуна на знање. А оно нам пружа обиље појмова и чињеница о диктатурама у историји, као и о две велике (фашизам и стаљинизам) у европском 20. веку. Зар данас политички образованом грађанину треба објашњавати разлику између демократије и диктатуре?

Хајде да упоредимо српску и западну демократију. Колико су владали, примера ради, М. Тачер и Х. Кол? Да ли је тачеризам демократски или диктаторски производ? Каква овлашћења имају председници САД, Француске или премијери Велике Британије и СР Немачке? Огромна. Одлучују о рату и миру. У својим мемоарима (TheJourney, 2010), Тони Блер, некадашњи британски премијер, присећа се Косова, заправо бомбардовања Србије 1999. године. По сопственом признању, он је главни архитекта и извођач тих ратних радова. Ево његових речи: „Од почетка сам био потпуно спреман на војно решење... Био сам непоколебљиво заузео став да ствар не пацификујем, него да је доведем до краја.” А крај је била војна и копнена инвазија на Косово и Србију. Да би остварио тај крај, по сопственом признању, кренуо је у убеђивање Клинтона и Европе (ЕУ) да прихвате бомбардовање Србије.

Видимо, у тој одлуци, нема ни парламента ни опозиције, ни јавности. Сам сам донео одлуку, каже бивши премијер В. Британије. А одлука је од изузетног политичког и међународног значаја. Да ли је због оваквог начина одлучивања именован као диктатор у земљи? Није или јесте? Шта би рекли неки наши ,,мислиоци” демократије о таквом одлучивању? Ништа. Њих интересује само диктаторска власт у српској демократији.

Па лепо. Шта тај глас који се чује већ двадесет година практично чини? Ништа друго осим што баца блато на политичку културу Србије. Уместо да се пита како да унапреди сопствену политику и друштво, он се опсесивно устремљује на изабране, дакле у мандату, представнике државне власти да су диктатори и апсолутисти, е да би нихилиста дошао на власт и увео Србе у демократски рај. Да ли је у питању мржња и нетрпељивост према политичким личностима, да ли политичка фрустрираност, да ли је несвесно државна власт као власт неподношљива, није лако докучити. Али последице су јасне. Тај глас, то јест гласови се обрушавају на демократску политичку културу Србије, ону која каже – покажи да си бољи у управљању јавним пословима, а то ћеш учинити када добијеш поверење грађана на изборима и тада ћеш имати мандат да доносиш одлуке о „општој суштини” друштва и државе.

Социолог, научни саветник


Коментари14
58727
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

treci put
@povremeni citalac: Članom 86 srpkog ustava iz 2006 godine jemče se privatna, zadružna i javna svojina, prema tome vas zakljucak je pogresan. Zapadni ustavi i razne nacionalne ili medjunarodne deklaracije vise govore o slobodama, pravima, jednakosti i slicnom nego o privatnosti i privatnoj inicijativi, koje stavljate kao najvaznije. Model iz 40-tih, o kojem govorite u vasem komentaru je napusten. Govorite o "lustracija", medjutim to nije pravni pojam i spada u kategoriju izmisljenih. Problem restitucije jeste vazan i Srbija ce kad-tad morati sa njim da se otvoreno suoci, kao sto su to ucinile i nekadasnje istocno-evropske zemlje clanice Varsavskog Pakta i sadasnje EU.
povremeni citalac
U Srbiji vise nije moguca demokratija, osim tutorstva sa strane, jer istorijski poremecaj koji je poceo 1945-te sve do 1958-me (kada je obavljena zadnja nacionalizacija) i kada je Srbija osakacena za sva buduca vremena. Sa druge strane ogroman odliv pametnog sveta, i ono glavno - nepostojanje pojma nedodirljivosti privatne svojine. Ovo zadnje je i uzrok permanentne kradje, na svim nivoima vlasti. Svako ko ima prilike gleda da capi sto moze vise, naravno prema okolnostima i mestu odakle moze da krade. Postoji jos jedan momenat o kome niko ne pise a svi ga osecamo u vazduhu. Da Srbijom upravljaju neki ljudi iz duboke senke, ne samo zbog zgrtanja, nego zbog nekih ciljeva koji su samo njima znani. Uzmite samo dva (izlizana) pojma, lustracija i restitucija. Ni u jednom nije nacinjen ni prvi korak. U prvom clan Ustava Srbije, onom cika Perinom pisalo je: "Stampa je slobodna." U ustavima vecine zemalja koje su u zapadnom bloku, privatna svojina, privatnost i privatna inicijatijativa je zakon.
treci put
Demokratija je dinamicni proces, u kojem javnost, a pre svega slobodna stampa, igra odlucujucu kontrolnu ulogu, jer politicke ( i drzavne) strukture, ma koliko demokratski izabrane, imaju tendenciju da monopolizuju politicke procese u zemlji, a samim tim i ostale tokove (privredne, finansijske...). Prema tome, proizvodjac diktature u demokratiji nije javnost, na koju analiticar i pobornik SNS aludira, pozivajuci se na primere koji nisu primerni analizi, nego upravo njeno odsustvo.
Goran S. Jovanović
Jedina dobra stvar u ovom tekstu, koji osnovnom porukom ne zaslužuje pohvale, jeste dokumentovanje teorijski dokučivog svojstva forme demokratije koju autor zagovara i brani od njenih kritičara. To je mogućnost prefinjenog diktatorskog ponašanja pod demokratskim plaštom – u majoritetnoj izbornoj demokratiji! To negativno svojstvo ove vrste demokratije osećaju građani širom Planete, a ne samo Srbije. Njena samodestruktivnost je osnovni uzrok teških (ekonomskih i drugih) društvenih kriza, uključujući i kosmetsku. Diktatura je uvek moguća kada postoji sistemska mogućnost monopolističkog odlučivanja – bez mogućnosti svih zainteresovanih strana da učestvuju u kristalizaciji društveno najboljih rešenja! Čini se da autor poklanja blanko poverenje dobrim i prepametnim diktatorima, verujući da oni mogu bolje zastupati interese građana od njih samih. Apsurdno! Tek kad se ukine sistemska mogućnost monoplističkog odlučivanja možemo se nadati boljitku. A suštinski bolja demokratija nije nihilizam!
deda vukasin iz klepaca stevanovic
sta reci osim BRAVO!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља