петак, 04.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 19.02.2014. у 22:00 Ана Тасић

Прошлост пуна лажи

Из представе „Неопланта”

Представа „Неопланта” је настала према истоименом роману Ласла Вегела који исписује субјективне, интимне, лабилно увезане и (ауто)иронијом натопљене рефлексије истргнуте из сложене историје Новог Сада (драматург Ката Ђармати). Редитељ Андраш Урбан веродостојно је пренео расни литерарни вегеловски свет на сцену, пропуштен кроз урбановскистрој офанзивног разоткривања гомиле наопакости у друштвено-политичким односима прошлости, садашњости и будућности Новог Сада.

Пред гледаоцима се у експлозивном набоју излиставају призори из турбулентне историје града којем је 1748. године Марија Терезија доделила име Неопланта, утврђујући његов (декларативан) космополитизам, утемељење у слободи и толеранцији. На сцени пратимо полемички постављен низ историјских догађаја који означавају демаркационе моменте у безочним борбама за власт, уз неминовност њиховог дубинског преиспитивања, пажљиве анализе одговорности и кривице свих учесника. Критички се излиставају сценски убојите рефлексије о Новосадској рацији јануара 1942. године, када су мађарски фашисти са Миклошем Хортијем на челу побили преко 3.000 цивила, Јевреја, Рома и Срба, затим о доласку комунизма и Титовог апсолутизма. Следи и исписивање одраза деведесетих година, распада Југославије и новог заразног буђења српског национализма, до економске и идејне несигурности садашњих времена, рашчеречености између избора уточишта национализма и европских интеграција, где су обе опције изливене у сумњама.

Фрагментарно се на сцени представља циркуларна историја освајања и ослобађања Новог Сада, унакрсни удари лажи и празних обећања освајача, обликовани агресивним сценским језиком, али и зачињени препознатљивим Урбановим визуелно и симболички изазовним решењима (на пример, сликовита сцена разбијање леда која представља поменути фашистички злочин из 1942. када су жртве потопљене под залеђену површину Дунава). У представи је изузетно важан конфликт између идеализоване слике Новог Сада, као обећане земље, митског простора који се размеће идиличним богатством мултикултуралности, и суштинске стварности те мултикултуралности, изникле на масовним гробницама. Та напета диспропорција се врло ефектно представља у неколико сцена – на пример у сцени која почиње агресивним псеудотуристичким промовисањем богате мултикултуралности града, грлатим говором глумице који постепено гута какофонија заглушујуће техно музике и екстаза општег разврата. То ће кулминирати у језивом физичком насиљу, суровом, болном лемању три велике човеколике лутке, у некаквом ритуалном трансу насилника (композитор Атила Антал).

Појединачних ликова, индивидуалних гласова у овој представи скоро да нема, глумци и глумице Емина Елор, Агота Силађи, Габријела Црнковић, Силвија Крижан, Агота Ференц, Золтан Ширмер, Данијел Хуста, Габор Понго, Иштван Кереши, Арпад Месарош и Атила Немет, делови су једног колективног, милитаризованог тела. Они играју снажно, војнички дисциплиновано, одлучно, грчећи се у вихорима историје насиља, континуитета распиривања мржње према мањинама. А на крају представе долази до директног, документаристичког продора савремености – историја набујалих дискриминација доводи се у наше време преиспитивања положаја мањинских група у Србији, односа према већинској култури, као и бурних амбиваленција према придруживању Европској унији.

Публика збијено седи на посебно подигнутим трибинама, у дубини позорнице, а читава радња се одвија испред црвене завесе, или иза, ако се посматра из уобичајеног угла. Тај избор ће добити посебан смисао на крају представе, када се крвавоцрвена завеса отвори, после завршног, хипнотичког говора глумице Силвије Крижан, у улози краљице Марије Терезије/Европе која идеалистички (иронично) проповеда о чарима мултикултуралности (индикативно је обучена у хаљину од новчаница евра – костимограф Марина Сремац). Подизање завесе открива простор празног гледалишта који болно зјапи својом напуштеношћу, идејно врло инспиративном. Та празнина сугерише значење нестанка Мађара из Војводине, о чему се претходно дискутује, али истовремено има и универзалнији, филозофски, антрополошки смисао, вегеловску ознаку живота на ничијој земљи, простора неприпадања, бездомности. 

Коментари2
a47c4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

iz kragujevca
Zelim da pozdravim tekst o novoj predstavi Andrasa Urbana i da iskoristim priliku da mu cestitam na nagradi Joakim Vujic koju mu je dodelio Knjazevski teatar Kragujevac. Bio sam na dodeli nagrade, Urban ju je sigurno zasluzio dugogodisnjim zalaganjem za savremeno pozoriste u Srbiji.
Laslo Laslovic
Sjajan spoj Vegela i Urbana, sjajna predstava. Ansambl Novosadskog pozorista je ponovo pokazao da mu nema ravog u Srbiiji, sve cestitke.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља