Ако је левица, након избијања глобалне економске кризе, опет у тренду, можда је природније него што се чини да се јубилеј објављивања Комунистичког манифеста обележи на „Мегатренду”. Нарочито с обзиром на то да је главни говорник на свечаности организованој на том универзитету био Ивица Дачић, премијер и председник Социјалистичке партије Србије, правног наследника комунистичке партије. И данас левичар, Дачић је, како је рекао, дуго размишљао да ли да прихвати позив да говори на скупу, јер та се тема сматра застарелом и неће му донети на популарности, а тече и изборна кампања, па би неко могао помислити да је посреди агитација. Ипак је прихватио, због значаја леве идеје у савременом свету.
Некада су за југословенске комунисте универзитет били затвори. Додуше, у њима су се припремали за највише државне функције, на које су данас, кажу вицеви, претплаћени и студенти „Мегатренда”. Ректор и власник Мића Јовановић имао је, држећи уводну реч, друго објашњење за то што је, први пут, организовао прославу издавања Комунистичког манифеста, и то на његову 166. годишњицу – левичарским идејама увек су нарочито били склони интелектуалци, па тиме и студенти. Они су испунили отприлике половину амфитеатра на другом спрату „Мегатренда”, многи од њих дотерани као за рекламни спот у којем би позвали матуранте да им се придруже, користећи погодност тог универзитета да на прву годину бруцоше уписује бесплатно, што је Јовановић истакао као један од примера истрајавања левичарских принципа у данашњем добу и истакао да је управо Дачић иницирао ту идеју.
Можда нешто већу захвалност председнику СПС-а и Владе Србије ипак су показали први редови у амфитеатру, где су били предавачи на „Мегатренду”, међу којима, изузев Жарка Обрадовића и Екстра Нене и уважени сликар Милош Шобајић, који је познатији по десничарским него по комунистичким изјавама. Ти први редови били су они који су устали кад је Дачић крочио у салу, док су студенти остали на својим местима. Оправдано спречени да аплаудирају били су припадници СУБНОР-а и данашње Комунистичке партије – нико сличног профила није био на скупу.
„Мегатренд” није на сва уста најављивао догађај у медијима, позивајући све да дођу, већ је интерно обавестио студенте о свечаности.
– Данас можемо питати: где су пролетери, какав је положај радничке класе у односу на захтеве Комунистичког манифеста. Падом комунизма нестала је и категорија пролетера, изгубили су друштвену улогу, партије су похрлиле предузетницима, тржишту и профиту. Имали смо неуспешну приватизацију и масовна отпуштања, фабрике су продате у бесцење. У тренутку демократског заноса десио нам се економски слом који ћете ви плаћати – обратио се Дачић студентима.
Подсетивши на последице тог слома у Србији – пад националног производа на 65 одсто онога из 1989. године и навала екстрапрофитера – Дачић се осврнуо и на економске прилике у свету и социјалне протесте у Европи, „арапско пролеће” и немире у Босни и Херцеговини.
– Комунистички манифест је био популаран, јер је позивао на револуцију. Има ли данас револуционара какви су били Че Гевара, Лењин, Уго Чавез? Мислим да нема. Уместо револуције, прешло се на еволуцију, свет тражи компромисе, спајање најбољих идеја капитализма и социјализма – оценио је премијер.
Дачић је тако спојио и Маркса и хришћанство, објашњавајући да је левичар онај који се брине за ближњег, као што пише у Библији.
– Левичар је онај који ће вам пружити руку. Ако је неком друштву потребна брига, то је Србија. Потребна нам је левица да бисмо живели као нормалан свет, који не би био такав да није прихватио левичарске идеје. На њима је заснована и Европа и зато у њу идемо. Не можемо ћутати док транзиција једе своју децу – поентирао је Дачић парафразом старе изреке.
Тиме је закључена прослава јубилеја Комунистичког манифеста. Новинари су се потом, кад је премијер изашао из амфитеатра, много више распитивали о Бранку Лазаревићу, бившем шефу Дачићевог кабинета којег је полиција испитивала због наводних веза за нарко-кланом Дарка Шарића. Студенти су се без иједног питања разишли по холовима и слушаоницама „Мегатренда”. Деца транзиције ипак морају, како би рекао Лењин, учити, учити и само учити.
