четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:05

Тајни списи истеривача духова СПЦ

Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 24.02.2014. у 15:00
Молитва за изгнање нечистих сила

У заборављеним собама пуним старих богослужбених и матичних књига, у парохијском дому код Теслића, пронађен је рукописни молитвослов, стар двеста година. Пажљиво преписиван у ери штампарства, папир крије тајне молитве за истеривање нечистих духова, које су се преносиле у познатим свештеничким породицама, са оца на сина. Ручни записи са мистериозним духовним рецептурама за истеривање ђавола, пронађени су недавно, као део драгоценог Зборника молитви за изгнање бесова,који потиче изпиторескног селаПрибинић у Републици Српској.

Зборник молитви представља ретко откриће о егзорцизму којима су се бавили свештеници и монаси Српске православне цркве. Сада се тај спис чува у библиотеци и архиви Епархије зворничко-тузланске у Бијељини.  Почетком фебруара, истраживачи Архива СПЦ обилазили су регион бивше Југославије, како би открили непознату архивску грађу по епархијама, која треба да се смести у јединствени депо који се тренутно налази у звонику Цркве Светог Марка у Београду. Стари записи о истеривачима нечистих духова, који су из грешника истеривали црквени духовници не изненађују директора Архива Српске православне цркве Радована Пилиповића, који подсећа да је таква верска пракса описана у научној, богословској, етнолошкој и историографској литератури.

– Егзорцизам није био заступљен у нашој Цркви у толикој мери као код римокатолика, али је документован у богослужењу и старим рукописима. Духовни проблеми људи упућивали су да се они обраћају свештенику, нарочито у стара времена. Тада се често брисала граница између ортодоксије, то јест учења Цркве и сујеверја. Народу је увек било лакше да кроз очитану молитву или освештану ствар дође до духовне заштите, него да спроводи моралне императиве јеванђеља – каже Пилиповић који је био вођа групе истраживача који су путовали регионом, у потрази за изгубљеним списима. Ако су некада само свештеници и монаси имали монопол над истеривањем нечастивих, јер су били једини дорасли тој духовној борби, ни данас савремени свет није лишен те дилеме, па верници често зову свештенике да им освештају аутомобиле, пословне просторе или стадионе. Чак је и патријарх Иринеј освештао тржни центар у Нишу, отеравши конкуренцију са рафова.

Пилиповић каже да постоји стара пракса освештања усева, њива, стада, благосиљање пчелињака, бунара и свега онога што вапи, како би се рекло, за духовном надоградњом.

– Данас не постоје истеривачи ђавола у СПЦ, али су присутни јаки духовници, људи са моралним кредибилитетом и искуством, који кроз поуке и свој лични пример пружају утеху и поправљају квалитет савременог, убрзаног живота који нуди многа искушења. Једно од тих искушења је пристати на лажну поделу на духовно и световно. Човек у тоталитету треба да тежи светињи и да живи по светињи, а онда ни материјални благослов неће изостати – поручује директор архива СПЦ.

Он се задовољно осмехује над открићем о „истеривачима ђавола”, које му је само учврстило мишљење да је организована архивистичка делатност и сређивање архивске грађе преко потребан егзорцизам за нашу домаћу средину која не води довољно рачуна о свом културном наслеђу и архивској баштини. Тако је у месту Пецка код Мркоњић Града,у Братској кући, парохијском дому где се одржавају заједничка славља мештана из околних засеока, пронађена гомила старих списа с краја 18. века, која су, у тој забити, стицајем чудних околности, остала сачувана од уништења које су доносили ратови. Али, то је била само случајност, или добра воља историје.

Мањи парохијски центри, планинске парохије по Србији и Босни и Херцеговини, које је са својим сарадницима обилазио Радован Пилиповић, чувају у својим храмовима, подрумима и звоницима, као и парохијским домовима, документацијски материјал од изузетног значаја. Архив треба да буде „списохранилиште”, чуварно место темељитих списа за историју државе, народа и цркве.

Парохије које сунаучници обилазили смештене су често у планинском беспућу, што само показује да се тамошња скривена архивска грађа, савршено уклапа у велики рам који пружа документација из централних црквених тела и органа, сада смештена у Београду. Потрага за документима, показала је и нешто друго: историјске и идеолошке парадоксе националне историје. Тако је једини сачувани целовити архивски фонд Српске православне парохије у Босанској Крајини управо сачуван захваљујући партизанском покрету отпора. Реч је о документима из места Прекаја, између Гламоча и Грахова, које су пре паљења храма од стране усташа 1941. године мештани сакрили у природне шупљине кречњачких стена на Шатор планини. – Културна баштина српског народа у великој мери је однегована у црквеним круговима. Међутим, ништа није толико у културној баштини црквеног порекла занемаривано и запостављано као питање архивске грађе – подсећа Пилиповић.  

Он је заиста у праву. Црквени архив узвонику Цркве Светог Марка у Београду, једног од најзначајнијих храмова престонице, јесте парадигма која важи и за друге епархије, како у Србији тако у региону. Ни световне ни духовне власти не схватају историјски значај докумената, не разумеју важност писане речи и вредности онога што је записано у актима, архивалијама и старим списима.

Та драгоцена сведочанства, попут егзорцистичких ритуала и молитви, или прича о црквеном архиву који су спасили партизани у босанској недођији, нажалост, претварају огромне количине писаних трагова о српској националној прошлости у складишта хартије, а не у препознатљиво и употребљиво културно добро. Пилиповић сматра да су сасвим довољна симболична улагањановца у галеријске просторе великих цркава, звоника и неискоришћених простора између масивних зидова, који могу да буду претворениу депое, ризнице и скривнице.


Коментари1
479d2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Иван П.
Нажалост отац лажи, односно ђаво, зли, демон, сатана, репати или како год назвали највећег непријатеља човека, успео је да убеди људе у најпогубнију лаж-да он не постоји. Један од главних библијских зликоваца, кога цео хришћански свет, свакодневно спомиње у молитви „Оче наш“,постао је део народног фолклора.Али истина је потпуно супротна.Православни верник, од тренутка када се на крштењу одрекну сатане, започиње доживотну борбу против њега.У нашој цркви не постоје магичне формуле,већ жива вера у силу Светог духа,која човеку даје моћ да очува у себи Божији лик,по коме је створен.Свети Оци наше цркве су јединствени-сатана постоји као духвно створење и не може бити неки симбол зла.Драгоцене списе о начину борбе против ђавола треба разделити по школама, а не чувати у музејима и архивама.Учећи децу само наукама,правимо будуће извршиоце ђаволских планова.Није довољно само "славити" школску славу, Св.Саву већ живети Његовом вером.То је српски,православни,егзорцизам.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља