среда, 26.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

Мала програмска пометња

Аутор: Бранка Радовићпонедељак, 24.02.2014. у 22:00
Ксенија Јанковић

Налазимо се у веома сушном музичком периоду. Главна концертна агенција која је организовала такорећи све концерте у Београду и Србији, Југоконцерт – више не постоји. У дуговима, стечају, укидању? Неких нових агенција, државних или приватних нема на видику. Оркестри постоје и држе своје концерте углавном утабаним путевима и стазама, са ретким искорацима. Они музичари који упорно вежбају још упорније траже путеве ка иностранству, они други се се завукли у своје учионице, собе, повукли, заштитили и– нестали са јавне сцене. До које мере смо херметизовани сведочи ситуација са диригентима. Они су укопани и ушанчени у својим оркестрима, хоровима, ту раде, диригују својим ансамблима и – не постоје за околни музички свет. Диригенти из Опере не излазе са сцене Народног позоришта, диригент РТС не помера се са хора и оркестра РТС и укопан је у својим ансамблима. У Београдску филхармонију улази се са страним пасошима. Не постоји никакво слободно тржиште, циркулација најбољих, одгој младих који добијају своју прву, али и другу шансу...

Концерт Симфонијског оркестра РТС начинио је један, редак, али ипак изузетак и позвао диригента Београдске опере (и управника Народног позоришта) Дејана Савића да руководи последњим концертом на коме је једна од солисткиња била и виолончелисткиња Ксенија Јанковић која нас никада није напустила. Отишла је у иностранство, тренутно свира по свету и педагогијом се бави у Детмолду (Немачка), али нам се увек враћала и у најгорим политичким и друштвеним временима и овим сушним музичким данима. Њен изванредан наступ пратила је мала пометња.

Најављена је Хачатурјанова Концертна рапсодија за виолончело и оркестар у де молу, а изведен Концерт за виолончело истог аутора. Читамо у програмској књижици једно, слушамо друго, а нико се није ни потрудио да обавести посетиоце о измени. А публике је било, Ксенијиних поштовалаца много, младих и одушевљених који су је испратили – такође. Својим ставом велике даме и посвећенице виолончела, Ксенија је у фуриозном стилу реализовала чудесну музику Хачатурјана у којој све кипти од радости, узбуђења, ватромета колорита у оркестру, многобројних техничких вратоломија за солисту и прегнантног ритма који не посустаје ни за тренутак. Нигде лирске оазе нити смирења. А то тако одговара Ксенијиној страсној природи!

Врло добро конципиран програм започео је са мање познатом партитуром Оторина Респигија „Ботичелијев триптих”, настао по чувеним сликама италијанског ренесансног сликара Сандра Ботичелија, које се данас чувају у галерији Уфици у Фиренци („Пролеће”, „Поклоњење Богородици”, Рођење Венере”). Композитор чувених „Римских пинија” и у овоме делу је искористио своју одличну технику оркестрације стварајући веома колоритну представу, блиску сцени, игри и визуелним призорима који су били блиски диригенту Савићу и сасвим пријемчиви оркестарским музичарима РТС-а.

Примерене не само години Вагнеровог јубилеја већ и у било коме времену Песме Матилде Везендонк („Анђео”, „Заустави се”, „Стакленик”, „Туге”, „Снови”) исходиште су и атмосфере али и музичког језика који ће се развијати у правцу најзначајнијих Вагнерових музичких драма („Тристана и Изолде” пре свих). Богате у изразу и садржају, великог оркестарског апарата који прати мецосопранску деоницу у нагомиланој хроматици и необичним хармонским спојевима, изазов су и за солисткињу и за оркестар. После дуже времена слушали смо Ану Јовановић како укусно, децентно, природном импостацијом и лепом алтовском бојом слика различите нијансе велике Вагнерове музике. Није ту било великих узбуђења и патетике, а помоћ диригента Савића (и братска, не само диригентска) свакако да је много значила.

Оркестар се размахао посебно у Дворжаковим Симфонијским варијацијама оп. 78, данас популарним исто као што су и ауторове најбоље симфоније или Словенске игре. Оперски диригент из „друге” куће, наша а страна солисткиња, добро конципиран програм који не понавља иста дела и ауторе били су позитиван и супротан пример нашим полазним тезама –јадиковкама.  


Коментари2
db6cf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Frosty хелгић
Најзад је неко запазио да и младим солистима и диригентима треба дати шансу, али где и како... И успешнији имају прилику да диригујју само на дипломском испиту, испиту за специјалистичке студије, а за докторат је мало теже добити оркестар као да се неко плаши да буде угрожен од стране младих и талентованих, па није чудо што они гледују да што пре дипломирају и оду, са својим оркестром ако га имају, не добију подршку за пројекте од државних институција и организују концерте о свом трошку или уз помоћ пријатеља који ставе по неки динар у кутију испред сале. Жалосно ...
igi l.
U Beogradsku filharmoniju se ulazi da se diriguje sa dobrim sposobnostima,a ne zbog srpskog ili stranog pasoša.Da pisac teksta ikada dodje na koncert BF,znao bi i koncepciju programa,i koji i kakvi dirigenti dolaze u BF.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Музика

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља