Укра­јин­ска дра­ма под­се­ћа на виц из хлад­ног ра­та: то мо­ра да је нај­не­у­трал­ни­ја зе­мља на све­ту јер, на­по­кон, она се не ме­ша ни у соп­стве­не уну­тра­шње по­сло­ве! Аме­ри­ка и Ру­си­ја, иза њих и Европ­ска уни­ја, сра­мот­но су ин­стру­мен­та­ли­зо­ва­ли 45 ми­ли­о­на љу­ди. Мо­гућ­но­сти да се уну­тра­шња пи­та­ња де­мо­крат­ски ре­ша­ва­ју је­ди­но по­сто­је у ци­нич­ним, пра­зним фра­за­ма пи­са­ца го­во­ра Ба­ра­ка Оба­ме: „Што се ти­че Укра­ји­не, ми се за­ла­же­мо за то да сви љу­ди има­ју пра­во да од­ре­де бу­дућ­ност сво­је зе­мље.”

Вик­тор Ја­ну­ко­вич је упра­во по­де­лио суд­би­ну Мар­ко­са са Фи­ли­пи­на, Бен Али­ја из Ту­ни­са, Со­мо­се из Ни­ка­ра­гве… Бу­дућ­ност Укра­ји­не ће у нај­бо­љем слу­ча­ју би­ти још нео­д­ре­ђе­ни­ја. Пу­ну сли­ку ће­мо че­ка­ти де­це­ни­ја­ма, али за по­че­так вре­ди пре­и­спи­та­ти три за­блу­де: јед­на је про­из­вод ру­ске про­па­ган­де, дру­га аме­рич­ке, а тре­ћа за­јед­нич­ка.

1. Евро­мај­дан су пре­у­зе­ли нео­фа­ши­сти и ан­ти­се­ми­ти. Ово је јед­на­ко по­вр­шно као по­ку­ша­ји ЕУ да пред­ста­ве по­крет као „нај­ве­ћи про­е­вроп­ски скуп у исто­ри­ји”. Исти­на је да је евро­мај­дан ра­зно­лик, пот­пу­но ти­пи­чан за та­кве по­кре­те – да ни­је, не би по­тра­јао по­сле де­цем­бра. Као и код арап­ског про­ле­ћа, из тре­нут­не опо­зи­ци­је у Ве­не­цу­е­ли, па и са­ме на­ран­џа­сте ре­во­лу­ци­је, ис­пли­ва­ли су опор­ту­ни­сти и ју­на­ци, екс­тре­ми­сти и уме­ре­ни, пи­о­ни и ауто­ном­ни.

Ка­да је по­ли­ци­ја пре­ту­кла де­мон­стран­те кра­јем но­вем­бра, то је би­ла пр­ва и не­ис­про­во­ци­ра­на при­ме­на си­ле – та­да­шње во­де­ће стру­је су би­ле не­дво­сми­сле­но не­на­сил­не и без ви­дљи­вих нео­фа­ши­стич­ких еле­ме­на­та. По­сле не­ко­ли­ко та­ла­са еска­ла­ци­је, и мо­би­ли­за­ци­ја и др­жав­на ре­пре­си­ја по­ста­ју агре­сив­ни­је. Чи­тав низ ко­лек­тив­них ак­ци­ја се ла­ко мо­же ана­ли­зи­ра­ти уз сним­ке и све­до­че­ња: оку­па­ци­је згра­да, ма­сов­не са­хра­не за уби­је­не де­мон­стран­те, бло­ки­ра­ње пу­те­ва и аеро­дро­ма итд.

Уз очи­глед­не из­у­зет­ке, ве­ли­ка ве­ћи­на ак­ци­ја би­ла је не­на­сил­на (укљу­чу­ју­ћи и оне по­чет­ком овог ме­се­ца), док је на­ци­о­на­ли­стич­ка стру­ја са­мо по­не­кад пре­ва­зи­ла­зи­ла мар­ги­нал­ност, углав­ном при­вла­чив­ши ме­диј­ску па­жњу. О су­ро­вом ан­ти­ру­ском шо­ви­ни­зму и ан­ти­се­ми­ти­зму тре­ба­ло је бри­ну­ти че­тр­де­се­тих го­ди­на.

Али да­на­шњи страх про­фе­со­ра Сти­ве­на Ко­е­на – да је циљ по­кре­та ис­тре­би­ти Ру­се, Је­вре­је и хо­мо­сек­су­ал­це – је­сте пре­на­гла­шен. По уде­лу ван­да­ли­зма и мо­ло­то­вље­вих кок­те­ла, овај по­крет се не раз­ли­ку­је од аме­рич­ког по­кре­та за гра­ђан­ска пра­ва ше­зде­се­тих, ис­точ­но­е­вроп­ских ан­ти­ко­му­ни­стич­ких по­кре­та ка­сних осам­де­се­тих, а ни од ју­жно­а­фрич­ког по­кре­та про­тив апарт­хеј­да. Ока­рак­те­ри­са­ти евро­мај­дан као „нео­на­ци­стич­ки” зах­те­ва не­по­зна­ва­ње нео­фа­ши­зма или не­по­зна­ва­ње евро­мај­да­на, или и јед­но и дру­го.

2. Аме­ри­ка је не­у­трал­на, уз­др­жа­на или ре­ла­тив­но не­моћ­на да ути­че на сме­ну вла­сти. Ни­смо мо­ра­ли да че­ка­мо да „про­цу­ри” сни­мак раз­го­во­ра за­ме­ни­це ше­фа Стејт де­парт­мен­та и аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра у Укра­ји­ни па да пре­по­зна­мо стан­дард­ну аме­рич­ку уло­гу у ова­квим си­ту­а­ци­ја­ма. Већ то­ком по­се­те Ме­кеј­на и Мар­фи­ја у де­цем­бру, ја­сно је по­ста­ло да је сва ло­ги­стич­ка и фи­нан­сиј­ска по­моћ би­ла усме­ре­на ка про­ме­ни ле­ги­тим­но иза­бра­не вла­сти, уз так­тич­ке (не су­штин­ске) раз­ли­ке из­ме­ђу де­мо­кра­та и ре­пу­бли­ка­на­ца. Као што је де­мо­крат­ски иза­бра­на вла­да Му­ха­ме­да Мур­си­ја у Егип­ту пред­ста­вље­на као дик­та­тор­ска, та­ко је Ја­ну­ко­ви­чев ре­жим све­сно ка­ри­ки­ран.

Пу­че­ви у Ира­ну (1953), Гва­те­ма­ли (1954), Чи­леу (1973) иде­ал су за тре­нут­ну аме­рич­ку ад­ми­ни­стра­ци­ју. Бу­шов­ске ин­ва­зи­је и ра­то­ви су ску­пи, ри­зич­ни и не­по­пу­лар­ни; ова­кви пу­че­ви – ти­хи, „не­на­сил­ни”, на­шмин­ка­ни као до­ма­ћи – афир­ми­шу ху­ма­ни­зам и про­ми­шље­ност због ко­јих је Оба­ми­на спољ­на по­ли­ти­ка це­ње­на. За­ни­мљив је кон­траст са Ве­не­цу­е­лом 2002, ка­да је Аме­ри­ка ор­га­ни­зо­ва­ла пуч, уки­ну­ла устав, пар­ла­мент и вр­хов­ни суд, по­ста­ви­ла ко­рум­пи­ра­ног би­зни­сме­на као во­ђу и на­ре­ди­ла пот­пун еко­ном­ски и ге­о­по­ли­тич­ки пре­о­крет. Да се ни­је ми­ли­он љу­ди оку­пи­ло ис­пред Ми­ра­фло­рес па­ла­те у Ка­ра­ка­су, Уго Ча­вез би већ та­да био про­шлост. У укра­јин­ском слу­ча­ју, упр­кос ру­ској кон­ку­рен­ци­ји, пуч је ус­пео она­ко ка­ко у Ве­не­цу­е­ли ни­кад ни­је мо­гао. То­ли­ко о „ре­ла­тив­ној не­мо­ћи аме­рич­ке спољ­не по­ли­ти­ке у Укра­ји­ни”, ка­ко је ка­рак­те­ри­шу углед­ни се­на­то­ри.

3. Укра­ји­на је по­себ­но ет­нич­ки по­де­ље­на, те јој пре­ти се­па­ра­ти­стич­ки сце­на­рио. Го­то­во сва­ка ана­ли­за по­чи­ње му­дро­шћу: „Укра­ји­на је по­де­ље­на.” Те­шко је спа­си­ти та­кво за­па­жа­ње од три­ви­јал­но­сти. По свим струч­ним по­ка­за­те­љи­ма ет­нич­ке хе­те­ро­ге­но­сти и „кул­тур­не фрак­ци­о­на­ли­за­ци­је” (ви­де­ти, на при­мер, да­то­те­ку Деј­ви­да Фи­ро­на са Стан­фор­да), Укра­ји­на је крај­ње про­сеч­но по­де­ље­на. То ва­жи и за ре­ги­о­нал­ни и за гло­бал­ни ни­во. Ни по јед­ној ре­ле­вант­ној де­мо­граф­ској ди­мен­зи­ји ни­је из­у­зет­на, а ви­ше по­де­ље­но­сти има­ју Уз­бе­ки­стан, Есто­ни­ја, Гру­зи­ја и мно­ги дру­ги са ко­ји­ма се пра­ве по­вр­шна по­ре­ђе­ња.

Го­то­во пе­де­сет ста­бил­них, про­спе­ри­тет­них др­жа­ва има­ју лин­гви­стич­ку и ет­нич­ку хе­те­ро­ге­ност ка­ква не од­ли­ку­је Укра­јин­це. Са дру­ге стра­не, ви­ше де­се­ти­на зе­ма­ља ур­ни­са­но се­па­ра­ти­змом има хо­мо­ге­ност ка­кву Укра­ји­на не би има­ла ни без Кри­ма. Да­кле, ка­да тмур­но на­ја­вљу­је­мо се­па­ра­ти­зам у Укра­ји­ни, не сво­ди­мо ства­ри на „огром­не при­род­не ди­ви­зи­је” ко­је се, то­бо­же, уред­но пре­сли­ка­ва­ју у јав­ном мње­њу. Ако ства­ри кре­ну у прав­цу от­це­пље­ња, дру­ги фак­то­ри ће би­ти од­го­вор­ни.

Док­то­ранд на Хар­вар­ду