петак, 30.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 06.03.2014. у 15:00 Мишa Ђурковић

Украјина и Југославија

Међу многим изјавама светских званичника у којима се коментаришу актуелна дешавања око Украјине, пажњу ми је привукла тврдња канцеларке Меркел како Русија наводно крши међународно право. Чекајте, откуд сад међународно право? Зар то није „сахрањено” 1999. године, кад су Америка, Немачка и остале чланице НАТО ставиле „људска права” изнад суверенитета и међународног права? Или кад су опет исти актери 2008. године признали независност „Косова” у директној супротности са правилима распада Југославије која су сами прописали 1991? Како то да међународно право треба да важи кад је у питању суверенитет Украјине или Грузије, а не важи кад је у питању суверенитет Југославије или Србије?

Одговор се своди на питање ко одлучује о томе да ли у неком случају важи један или други принцип. Западне силе, као и увек кад је њихов интерес у питању, максимално примењују двоструке стандарде. Тиме су у време тријумфализма с почетка деведесетих потпуно разориле сцену међународних односа и унеле хаос намећући где год могу правило да сила дефинише право. Управо ови који данас запомажу и прете, позивајући се на међународно право, вратили су међународне односе на хобсијански принцип сукоба сваког са сваким, чинећи да се сва међународна политика сведе на питање геополитичких интереса и голе снаге.

Други занимљив моменат је поређење Путина са Милошевићем које је у пропагандне сврхе изнео лондонски „Гардијан”. И заиста, може се наћи низ врло занимљивих паралела у овоме што се сада дешава око Украјине и начина на који се одвијао распад Југославије. Уосталом, неки се сећају хипотеза од пре двадесет година да су сва дешавања око распада Југославије нека врста генералне пробе за сценарио који се припрема за Русију и постсовјетска пространства.

Позадина свих ових дешавања мора се тражити у неколико изјава важних твораца америчке спољне политике. Мадлен Олбрајт је одавно рекла да Русија не може да опстане у садашњем облику и да није поштено да само једна држава управља свим ресурсима који се налазе на простору Сибира и Далеког истока. Бжежински је додао да је Русија без Украјине обична држава, али Русија са Украјином империја. Стога је аксиом америчке спољне политике да се никако не сме дозволити приступање Украјине Евроазијском савезу, који Путин у свом трећем мандату промовише и покреће. Штавише, став осталих потенцијалних чланица овог савеза јесте да је учешће Украјине у том пројекту неопходно да се прича не би свела на доминацију Русије. Иначе, занимљиво је уочити да је гурање Украјине у Европску унију пре свега амерички пројекат. До пре неколико година Брисел је експлицитно тврдио да проширење стаје са земљама западног Балкана, а да се за постовјетске земље максимално може покренути аранжман повлашћеног партнерства.

Пре десет година, у време почетка опоравка Русије, западне силе су организовале обојену револуцију којом су у Украјини на власт довеле прозападне политичаре. Тек шест година касније Украјинци су се толико „усрећили” да су на власт легалним путем вратили истог оног Јануковича против кога су 2004. протестовали. У својој владавини он је покушавао да игра на две столице, али на крају је, суочен с огромним дефицитом и немогућношћу Запада да му помогне, одлучио да одустане од потписивања ССП и да се окрене евроазијском пројекту. Русија је, дакле, мирним путем, финансијским условљавањем као методом који Запад непрестано користи, остварила још једну у серији међународних победа после Сирије и Ирана.

На овај пораз западне земље су одговориле тако што су слично као и 1991. код нас де факто покренуле грађански рат у Украјини. Уз директну помоћ и директно мешање у унутрашње послове Украјине, подржали су насилно свргавање легалне власти у Кијеву и довођење на власт нелегалним путем својих клијената. Штавише, у том процесу највећу улогу су одиграле (пара)војне формације Десног простора и партије Слобода, које директно баштине екстремистичку и пронацистичку традицију верских фанатика из СС дивизије „Галиција”. Дакле за потребе геополитичких сукоба западне земље се нимало не гаде да користе неонацисте, као што у Сирији користе припаднике Ал Каиде.

Кад су овакве снаге преузеле ефективну власт у Кијеву и западним деловима Украјине, са експлицитним претњама да ће сличан режим увести и на подручје православног истока, поставило се питање шта Русија треба да ради. Осим несумњивих геостратешких интереса (на Криму је центар руске Црноморске флоте) у питање су дошли и животи и судбина Руса и православних Украјинаца. Путин, слично Милошевићу, очигледно чини једино што се мора, помаже органима локалне самоуправе на истоку да се организују и заштите своја људска права од пучиста. Само, разлике у снази и потенцијалима да се овакав наум оствари немерљиве су у односу на Југославију.

У овом тренутку тешко је предвидети како ће се цео случај окончати. Нека врста федерализације је прилично изгледна, а многи говоре чак и о могућој подели. У питању су свакако много већи улози него што је сама Украјина.

Виши научни сарадник у Институту за европске студије

Коментари24
2847b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Billy D Kid @Србенда .
Takav komentar može se povezati sa sociopatologijom ili u najgorem sa propagandom ali nije utemeljen na činjenicama i stvarnom stanju. Pretpostavke ne mogu da pobiju istorijske, ekonomske, vojne i druge činjenice. A poređenje Miloševića sa Putinom u bilo kojoj sferi vođenja države, smešno je i zlonamerno koliko i uloga zapada po pitanju Ukrajine, Jugoslavije, Kosova... lista je preduga. Argumenti i istina su na ruskoj strani a priče o slabljenju njene moći su samo puste želje i priče koje nam godinama ponavljaju evroatlantski fanatici - u cilju ispiranja mozga.
vox populi
@Одговор се своди на: Quod licet Iovi, non licet bovi!
Србенда .
Морам да се не сложим у једном са аутором чланка. Дешавања у Украјини су још један у низу пораза Путина односно Русије у међународној политици. Русија ће можда "добити" Крим али је "изгубила" Украјину. Питање је времена када ће нека прозападна влада у Кијеву дозволити инсталирање неког противракетног штита или постављање базе НАТО на остатку територије Украјине. Ево вам Балтичке државе! Политика је објављивала више чланака који указују да се простор утицаја Русије константно смањује и Русија се полако али сигурно геостратешки "опкољава". Из Африке је у потпуности "најурена", на Блиском истоку јој је утицај скоро занемарив, а да о Средњем (Авганистан, Пакистан..) и Далеком истоку не говоримо. Још је само симболично присутна по негде у Латинској Америци. Сада су јој "ушли" директно у њено двориште! И ако могу да повучем још једну паралелу са нама, колико је Милошевић био успешан да сачува српске интересе у региону толико је и Путин успешан да сачува руске.
Милан Маркуш
Масовно кршење међународног права је почело распадом Југославије када су државне границе - које су по некој од европских конвенција биле непромењиве - промењене, а административне проглашене за државне. И тд.
slavko L.
Puno se može naučiti iz komentara: - EU je stvorena 1993 godine - Rusija nema dugove - Amerika je okupirala Havaje, što ceo svet zna Ja do danas to nisam znao. A i neču pokušati da to zapamtim.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља