– Не треба све тражити у Србији, има нешто и ван – изјавио је недавно известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин, као да је у питању игра топло-хладно, говорећи о информацијама које би могле расветлити шире околности под којима је извршен атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића пре тачно 11 година. Кацин је остао недоречен, али се из контекста може закључити да је мислио на документацију из дипломатских, обавештајних и безбедносних структура.

За почетак би се могло кренути од Лондона, будући да су британске безбедносне структуре у периоду пре атентата блиско сарађивале са колегама из Србије у борби против организованог криминала. И да није било те сарадње, несумњиво је да је држава са таквом репутацијом у обавештајном свету анализирала убиство премијера једне европске државе. Ево шта о сарадњи са Британцима каже Миле Новаковић, у време атентата помоћник начелника Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије:

– У тадашњој Управи за борбу против организованог криминала (УБПОК) МУП-а Србије постојала је чак и посебна организациона јединица задужена за сарадњу са британским структурама, која је чак и физички била измештена из седишта УБПОК на Макишу. Не верујем да у иностранству постоје докази који би изменили чињенично стање начина извршења самог атентата, оно што је правоснажно пресуђено. Са друге стране, логично је да су стране амбасаде у Београду, па и стране обавештајне службе, прикупљале податке о свему шта се дешавало у Србији. У том смислу, можда би се могло доћи до неких података о позадини атентата – каже Новаковић.

Он је написао књигу „Државо, руке у вис – истина о убиству Зорана Ђинђића” (издавач „Вукотић медија”) у којој, уз низ до сада јавности непознатих података из биографија чланова „земунског клана”, помиње и сарадњу МУП-а Србије и енглеских обавештајаца који су пар месеци уочи атентата били упознати са скривањем у иностранству Љубише Бухе Чумета, потоњег кључног сведока сарадника на суђењу за убиство премијера. Буха је, тврдећи да га прогоне егзекутори земунског клана, упао у амбасаду СР Југославије у Анкари. Појавио се проблем како га извући из Турске и пребацити на сигурно тајно скровиште.

– Заменик министра Ненад Милић нас је обавестио да је енглеска обавештајна служба пристала да помогне како бисмо Чумета пребацили из Турске у Мађарску, а да ће му мађарска полиција пружити потребну заштиту... У Будимпешти смо препуштени „шпијунима” из Енглеске Базбију, тел. +4367671..., и Сајмону, тел. 00362093..., које први пут видимо и не знамо на чијој су страни. Тродневни преговори са њима нису ишли како нам је речено. Видели смо да од почетних обећања и планова да ће нам Мађари изаћи у сусрет неће бити ништа. Преко дана смо се виђали са Енглезима, а увече се враћали у хотел „Асторија”, у реалном страху да нас неко прати. Без оружја, у соби 412, врата смо блокирали орманом. Енглези нису успевали да успоставе контакт са Мађарима. На крају нам дају телефоном Мађара Габора, власника приватне компаније која изнајмљује авионе. „Снађите се сами”, била је неизговорена реченица – наводи Новаковић у књизи.

После свега, српска полиција одустаје од пребацивања Чумета у Мађарску, па се договор постиже са колегама из Словачке. Искоришћена је прилика када је шеф дипломатије Горан Свилановић боравио у посети Турској. Док је он био са домаћинима, авион владе Србије је одлетео са Чуметом из Анкаре у Братиславу, а затим се вратио у Турску по Свилановића.