Душанка Глид Стојановић, првакиња ансамбла Драме Народног позоришта у Београду тумачиће насловну улогу у представи „Мајка Храброст” Бертолда Брехта. Представу режира Ана Томовић, а премијера се очекује у мају на Великој сцени националног театра.
У глумачкој подели су и: Јелена Тркуља, Милутин Милошевић, Младен Совиља, Никола Вујовић, Дарко Томовић, Хаџи Ненад Маричић, Слободан Бештић, Гојко Балетић, Небојша Кундачина, Миленко Павлов, Нада Шаргин, Драган Николић, Сузана Петричевић, Танасије Узуновић, Павле Јеринић...
С које ћемо временске дистанце пратити ову Брехтову политичку драму? Зашто „Мајка Храброст” данас у Београду?
Претходни период од скоро две године, заправо од прошлих избора у мају 2012, живим у подношљивој агонији. Савременим језиком речено: под стресом и притиском. У времену најпогрешнијих личних избора. А парламентарни и градски тек долазе, они који би требало нашу колективну и моју личну савест и свест хитно да саберу, да 16. марта што мање настрадамо. Девастирана, малодушна атмосфера средине у којој смо сви. И стабилну личност чини сломљеном, а камоли лабилну. Могуће је да је све што је претходило једна ирационална припрема за комад „Мајка храброст и њена деца”, који се у драмској литератури може назвати „нултим комадом”. Када га је 1939. године Бертолд Брехт написао, његова уметничка функција, жанр, епска форма и његова антиратна порука, требало је да упозоре немачку нацију на разарање у које је била спремна да уђе, а којег народ није био свестан јер је буктао у фашизму. И последице су биле фаталне за човечанство. Реч је о пророчком комаду. Али када је уметност утицала на историјске догађаје? Никада! Само је била њихова последица, пре или касније.
Какво је искуство глумице која припрема лик Мајке Храброст?
Ово време осећам као фантастичну атмосферу за овај комад. Као да почиње неки нови вид кошмара или шансе за „нулти живот”. Никада нисам тежила монументалним улогама. Али када се саберем – шта бих паметније радила него класику? Класика исправља кичму, подсећа те на вертикална хтења, оштри дух. А није религија него уметност! Ја у хоризонталном мрцварењу најчешће сам у неком, менталном, емотивном и социјалном блату. Мајка Храброст, заправо Ана Фирлинг, како се лик зове, не може се упоредити ни са једним карактером из светске драмске литературе. Како да пропустим забаву и не одиграм лукаву, похлепну, виталну, забавну, тужну, манипулативну, безосећајну, охолу, несаломиву, уплашену, Мајку Храброст? Хијену рата, профитера, трговца, брокера... У развалинама те душе крије се опасан створ. У једном тренутку потпуне пропасти она каже: „Никада ме раније неизвесност није бринула...” Морам рећи – ни мене.
Брехт се залагао за то да не дамо за право онима који би да ликове са сметлишта историје уздижу у висине. Колико нам је ова идеја блиска данас?
Зашто се у последње време осећам несигурно? Моја земља има власт која ме узнемирује, јер је неубедљива, непоуздана, глупа и хохштаплерска. Тако да човек у свом једином животу који има не мора обавезно да сазри, схвати, прошири свест, љубав и разумевање. Већ, напротив, све супротно може да се деси. Јер на плану те макроманипулације, када те неко потцењује, човек губи самопоштовање. Трагично је што су глупаци тако сигурни, а мудри пуни сумње. Зашто је наша интелигенција пристала да постане „чувена безименост” (термин Беле Хамваша)? Неће људи да учествују у јавашлуку, паметан свет је изгубио снагу. Због тога сам много тужна. Јер рат људе паралише, неке убије, неки полуде, неки се обогате, а неки изгубе све! Е, то је тај варијететски историјски рингишпил који се одвија код Брехта и сви ликови имају свој круг да се провозају. Овакво позориште је доказиво позориште као наука и оно ме занима. Није потребно много памети да данас препознамо ратне профитере и остали људски шљам. Јер су хвалисави малограђани и замишљају да су њихови животи страва. То им је либерални капитализам омогућио и поручује: „слободно стичите”. А Брехт каже: „Само сиротиња мора да буде храбра зато што нема наду”.
Колико овај комад одражава тренутак у којем живимо?
Позориште је у доста деликатној ситуацији, мислим суштински, не само финансијски. Не желим да учествујем у помисли да је култура скупа, због тога што се прегањају око неке цркавице за све нас на гомили. Мислим на све уметничке дисциплине. А шта је са несталим милионима евра док су черечили државу? Јер данас послован човек, не наравно сви, јер има и оних који подмирују порез, али рецимо, нека рђа која се тали с влашћу, барата карактерним садржајем и страшћу, екстремним егоизмом, одсуством емпатије, потпуно потиснутим хуманизмом, расколом између душевне патње која се компензује новцем, који је најбоља роба. И алкохолом, који је нектар за бизнис. А кад трговина цвета, онда може да се дода већ ко шта воли да се поправи. У перманентном страху да све то не изгубе. Како је то вулгарно! Е, то је лик који треба да одиграм, радићу га с огромним задовољством и великом инспирацијом. А виталитет, духовитост, нагон за игром јесте Брехтова дијалектика која спаја две неспојиве ствари. Из перспективе комформисте, рај би човек бирао због климе, а пакао због друштва.
----------------------------------------------
Инцидент с Чедомиром Јовановићем
Почетку проба представе „Мајка Храброст” у којој тумачите насловну јунакињу претходио је, како кажете, немио догађај. О чему је реч?
У децембру 2013. изазвала сам вербални инцидент са лидером ЛДП-а Чедомиром Јовановићем испред куће у којој живим 25 година на Сењаку. Пратећи своје млађе дете у школу, у осам сати ујутро, нагло ми се смучило све... Након тога господин Јовановић је демонстрирао своју моћ цимајући ме за подлактицу два пута, уносећи ми се у лице и наредивши ми је да скинем и наочаре, тврдећи да му претим.
У пратњи свог обезбеђења од вероватно седам људи, два блиндирана џипа и лимузином с ротацијом која доводи његову децу у Француску школу свако јутро. Ја сам била сама, нисам се уплашила и све време сам била васпитана. После тога сам учинила све да се не сретнемо никада више. Можда сам се спремала за улогу? Размишљам да ли да гласам за Чеду.
Борка Г. Требјешанин
