петак, 14.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 14.03.2014. у 22:00 Зоран Миливојевић

Школовање импулсивности

(Илустрација С. Печеничић)

Иако многи мисле да су наша осећања онај „најприроднији” део нас, то заправо није тако. Људи и доживљавају и изражавају осећања у складу са својим уверењима о осећањима. Тако, на пример, ако верују да је неко осећање лоше, избегавају да га осећају и изражавају. Ако верују да је добро, тада га доживљавају и показују другима. Ако особа верује да може контролисати изражавање својих осећања, она то и чини. Ако верује да не може контролисати изражавање – не контролише га. Познавањем ових уверења можемо боље разумети зашто се људи понашају на одређене начине. А променом ових уверења долази и до жељених промена људске осећајности.

Тако, на пример, људи које други доживљавају као насилне, преке или импулсивне особе често имају уверење да морају, када њихова емоција добије одређени интензитет, да ураде нешто у складу са емоцијом. Ако су врло љути, морају да ударе. Такав начин функционисања пре или касније ствара велике проблеме у животу. Они немају доживљај да су одговорни за реакцију, па самим тим не сматрају да су криви за последицу. Верују да је за њихову реакцију или крива сама емоција, афект, или да је крива друга особа која их је својом провокацијом „натерала” да постану насилни.

Сасвим неочекивано, исто уверење да се емоције не могу контролисати имају и они људи који су претерано контролисани. Они верују да када би само мало попустили у својој контроли, да би се појавила ситуација у којој би „прорадила” њихова насилна и дивља природа, због чега се непрестано појачано контролишу. Код њих можемо приметити велики контраст између њихове личности која се никада не љути и њихове фантазије о великој количини необуздане, ирационалне и деструктивне агресивности коју носе у себи.

У стварности се људи могу контролисати. Иако су њихове емоције одговор на одређене догађаје, људи су ти који су одговорни како су те догађаје схватили и вредновали, те који су начин изабрали да изразе емоцију.

Када осећамо неку емоцију, ма колико она била снажна, ми увек бирамо како ћемо је изразити. Какав нам је избор? Можемо одлучити да емоцију не изразимо и не покажемо другима. Можемо одлучити да је изразимо само невербално кроз израз лица или држање тела. Можемо је изразити речима, при чему бирамо које речи ћемо употребити. Можемо је изразити и кроз акцију која је усмерена ка некоме или нечему.

И зато је важно да не оправдавамо ни нашу малу ни велику децу да су нешто урадила у афекту. Одговорни смо за начин на који изражавамо емоције, зато што га ми увек бирамо, без обзира на то да ли смо тога свесни или нисмо. Тек када дете које је насилно научимо томе, отварамо врата ненасилној комуникацији.

Коментари10
ab063
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Onako samo usput aleksandar simic
Mišljenja sam da kad se neke jače emocije jednom pokrenu,teško ih je zaustaviti. Ako se i zaustave,to znači povredu sopstvenog organizma na psihosomatskom nivou,jer svaki organ je povezan sa nervima. I gde je tu onda rešenje? Čovek mora poznavati dobro sebe i svoje granicei izbegavati situacije u koje bi dovele do uzburkanih osećanja bar dok ne podigne granice svojih mogućnosti, jer dobar deo sveg ovog problema je pitanje mentalne snage i emotivne inteligencije.
crni lavic
bravo
zeleni zub
Dobar tekst, al sudeći po komentarima - neshvaćen. Uvijek me zanimaju komentari čitatelja, a ovi su me posebno iznenadili. Čini mi se da uopće nisu ni pročitali tekst, nego su već nakon par rečenica došli do zaključka i iznijeli ga javnosti. Evo prilike Zorane da pojasniš zašto to ljudi rade? Zašto tako prebrzo zaključuju?
Miloš Bogdanović
Nisu problem emocije. One treba da budu adekvatne stvarnosti. Pa nećeš valjda da se raduješ dok gledaš nepravdu, dok si u opasnosti ili svedok gubutka i nesreće? Problem su motivi koji nas inače pokreću, a koji tada bivaju ispravocirani na ispoljavanje, što znači da treba sebe da menjamo (svoj duh, karakter), a ne osećanja. Naš duh kojim reagujemo na osećanja nas ili izgradjuje ili uništava, a on do nas samih stoji.
Nataša Gajić
Ako smo odgovorni za izražavanje svojih emocija, nismo odgovorni i za same emocije ili bar ne utoliko ukoliko su one izazvane i plod nekih drugih uticaja izvan nas, pa ponekad i od nas samih proizvedene ali pod uticajem već naučenog, da njima vladamo ili ne vladamo. Tada kažemo da čovjek vlada sobom ili ne vlada, kontroliše se ili ne, pod uticajem je nekoga ili nečega ili pak nije. Ali da li je to uopšte opravdanje za naše reakcije koje su neprimjerene i još uz to pogrešno naučene emocije a ipak se ispoljavaju? Govorim to kad emocije "odvajam" od njihovog izražavanja, jer neke je zaista bolje zadržati za sebe, kao što je bitno , ako ne i bitnije naučiti ispoljiti ono što osjećate, na pravi način, u pravo vrijeme i na pravom mjestu. Na stranu što nismo uvijek spretni da sve pravilno procjenimo, pogriješimo, ali i to se uči od iskustva do iskustva. Baš pravo školovanje emocija je život; neke pogubimo a neke sačuvamo da nas krase. A volja, pa volja je nešto drugo ali može biti od pomoći.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља