субота, 29.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:55

Другачији Березовски

Аутор: Бранка Радовићпонедељак, 17.03.2014. у 22:00

Један од највећих светских пијаниста данашњице Борис Березовски увек је спреман на изненађења која приређује публици, на „не бити исти” и „бити увек другачији”. Сам је изјавио како му је Коларац „друга кућа”, како се ту осећа добро, ми додајемо, свирајући на лошем и све горем инструменту, на коме више нема ни топлине ни боја! Кад ћемо доћи до новог клавира?

Изненађења о којима говоримо односе се најпре на избор програма– Дебиси, Равел, Рахмањинов, а затим и на другачији поглед на пијанизам целе нове руске пијанистичке школе. Познат по фасцинантној техници и виртуозитету без премца, Березовски са лакоћом, природношћу и без икаквог напора осваја најсавршеније странице пијанистичке литературе.

Међутим, ове вечери, он је демонстрирао неко своје ново лице, дистанцирано, интелектуално, са извесним отклоном од самог виртуозитета који је за њега опуштен, обичан, свакидашњи, тумачећи на тај начин најпре низ комада Дебисија као странице из нове, начињене свите, коју је саставио за ову прилику. Започео је програм Дебисија са „Сликама“ и „Одблесцима у води”, а онда наставио са познатим насловима почев од „Играчица из Делфа”, преко „Ветра у долини”, „Брежуљака Анакаприја”, „Корака у снегу”, „Шта је видео западни ветар” до чувене „Девојке ланене косе”, а затим и „Прекинуте серенаде”, „Игре Пака” и „Менстрела”.

Неки прелиди су прохујали динамично и виртуозно, други потпуно скрушено, као одавање поште композитору, стављањем сопствене уметничке личности у други план.

Березовски се ове вечери није истицао као божанство и пијанистички маг  већ се ставио у службу нежне, импресионистичке гаме у којој су прозвучали Прелиди из прве свеске у посебном редоследу и избору, као комади за размишљање и медитацију, за удубљивање у „други план” који подразумева паралелне  гласове који некада потврђују, а некада споре мелодиозност главне линије. Упоредно „читање” донело је целу једну нову филозофију Дебисија.

Равелова троставачна свита „Гаспар ноћи” звучала је као поема, ставови су изведени без паузе, у једном даху, са истим мисаоним и интелектуалним отклоном, без спољашњих ефеката у децентној пијанистичкој гами.

Очекивало се да цео други део програма дигне Коларац на ноге, сала је била препуна, премала, седело се на сцени, око Березовског и око клавира. Међутим, он је са ноншаланцијом и без претеране и уобичајене страсти и ватре извео неколико Етида слика Рахмањинова и његову Другу сонату оп. 36, чија је три става држао у чврстој и гранитно исклесаној форми, рекли бисмо чак коју она нема или коју не чујемо тако добро скројену и измерену, а унутар три става разрастао се цео пијанистички космос.

И то је Березовски кога београдска публика бескрајно воли, поштује и слушала би га сваког дана – као свој музички празник.


Коментари0
14d6c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Музика

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља