недеља, 29.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:14

Где смо ми у тој причи

Аутор: Дубравка Лакићсубота, 22.03.2014. у 21:57
Из филма „Позориште из кутије за ципеле” Предрага Радоњића Фото Анастасиос Вамвакас

СолунИз великог светског албума покретних слика 21. века, који се ових дана с пажњом „листа” у препуним дворанама 16. Међународног фестивала документарног филма у Солуну, дискретно, али убедљиво, извирују и наше слике.

Српских документараца нема у богатим фестивалским програмима с филмовима који сведоче о човековом путовању кроз живот, о крхким људским правима, злосрећним судбинама, неправдама, али и борбама за исправљање неправди. Али, приљежан гледалац лако ће их пронаћи на „ДОК маркету”. На тој разноврсној и добро посећеној филмској пијаци, што солунски фестивал чини привлачним за купце документарних филмова, који њима пуне своје биоскопске и телевизијске програме, нема ниједног нашег дистрибутера или телевизијског посленика.

И баш ту, „натрчала” сам на филм „Векне хлеба и риба”. Гледам и очима не верујем – филм је шпански, ауторка је Шпањолка Ирене М. Борего, а већ у првим кадровима видим малу, веома стару српску православну цркву, негде у срцу шумовите и брдовите и напуштене сеоске Србије, и видим испошћено, а смирено лице црквењака који о њој свакодневно брине и чува је. Тек на одјавној шпици прочитах му име – Мирко Глушчевић, и име младог свештеника, оца Милована Вујовића, и старице Софије Богдановић, сеоске житељке.

Плакат филма „Векне хлеба и риба” Ирене М. Борего

Овај филм тишине и неке посебне узвишености у свеукупној атмосфери која се сликом а не буком ствара, прави је филмски есеј о истрајности, свакодневном раду и вери, сниман с великим поштовањем и пажњом и с детаљним задирањем у саму суштину српске православне заједнице. У суштину и лик Мирка, који сваки дан отвара цркву и уз снажну посвећеност и стрпљење припрема све детаље за свештеничку службу. Ирене Борега приближава гледаоцу и духовност и мистицизами црквењака и свештеника, молитву с вером и преданошћу, и људе који се окупљају у цркви, можда баш као последица Миркове упорности и преданог рада.

Борега је ауторка из снажно католичке земље, у дивном филму бави се српском православном заједницом – довољан разлог да окренем број телефона одштампан у каталогу „ДОК маркета”. Да, филм је сниман у околини Пожеге, одговара у слушалицу шпанска продуценткиња, а Ирене је 2008. године први пут дошла у Србију, на Кустендорф фестивал, где је присуствовала мајсторским радионицама Емира Кустурице, Никите Михалкова и Фатиха Акина. После тога пожелела је да у Србији сними филм. И снимила га је, и приказује га на светским филмским фестивалима...

Охрабрена квалитетом филма „Векне хлеба и риба”, „копам” даље по документаристичкој „пијаци” и под именом Србија проналазим филм „Позориште из кутије за ципеле” Предрага Радоњића. Као продуцент потписана је асоцијација „Српско слово”, уз ауторово име наведено је и Дом културе Чаглавица, Грачаница, Србија.

У уводу, духовити глумачки монолог, а потом убедљива, динамична и ритмична горко-слатка, апсурдна, али и потресна прича о позоришту које је постало живот и о животу који је постао позориште. Другим речима, Радоњићев филм је узбудљиви документ о прогнаној Српској драми Народног позоришта у Приштини, у којем се отварају питања: како изгледа рад протераног позоришта из једног у други град подељен барикадама, каква је улога уметничког чина у етнички подељеном друштву, колико је култура потребна изолованим људима којима су ускраћена основна права, каква је судбина уметника у сукобу народа, политика и митова...

Радоњићев филм нуди визуелне одговоре, уз употребу асоцијативних слика из косовскометохијске стварности (од бомбардовања, Кушнера у хеликоптеру, мартовских догађаја 2004. и декларације независности Косова 2008, па све до данас), кроз разговор с главним протагонистом (недавно смењеним) директором Српске драме Ненадом Тодоровићем, редитељем представа које се играју у двориштима, међу рушевинама, пред једном баком или часним сестрама, у том надреалном и апсурдном амбијенту у којем је егзистенцијалистички театар постао театар пуке егзистенције. У свету бола, бесмисла, изолованости, усамљености и угрожености, у којем живе и глумци и њихова публика.

Филм „Позориште из кутије за ципеле” Предраг Радоњић (рођен у Ужицу, магистар књижевности, писац и већ дуже време новинар на Косову) је снимао широм Косова и Метохије, у Митровици, Приштини, Пећи, Призрену, Грачаници... и свуда се огледа та застрашујућа слика 21. века. Али, огледа се и снага Тодоровићевих представа, снага уметничког делања ансамбла и заједничког крика оних који не желе да се прилагоде околностима које им одређују судбину. Изврстан филм.

Сликама крајње необећавајућег 21. века, на свој начин и са својим новим филмом „Обећање” (српско-белгијска копродукција), придружује се и српски документариста Жељко Мирковић („Мухарем, Музика– очи живота”, „Дуг пут кроз балканску историју”, „Косовски дневник”, „21 секунд”, „Други сусрет”, „Оженићу цело село”). Заједно с продуцентом Душаном Гајићем, Мирковић учествује у пичинг сесијама пред иностраним дистрибутерима и продуцентима на документаристичком форуму. За пројекат „Обећање” постоји интересовање, јер је реч о документаристичкој бајци о визији и страсти, о причи о правом малом чуду које је задесило напуштено село на истоку Србије (Рогљево).

Један француски брачни пар баш је ту нашао рај на земљи, идеално место за срећу и живот. Наочиглед неколико преосталих стараца и старица што у селу још живе, настанили су се, засадили винову лозу и на традиционалан начин почели да производе вино. Жеља им је да са својим домаћим, српским „вранцем” конкуришу и на француском тржишту. А како се из филма види, француски власници продавница вина и даље су пуни предрасуда и неповерења према Србији. Како да својим клијентима нуде вино из земље о којој се и даље лоше прича.

-----------------------------------------------------------

Сулејмане, ожени ме

Из филма „Кисмет“ 

Једна од најпосећенијих пројекција на фестивалу била је када се приказивао филм „Кисмет” (судбина) грчке ауторке Нине Марије Пашалиду. Филм осветљава и расплиће тајну успеха турских сапуница код милионског гледалишта Блиског истока, северне Африке, Балкана и Азије, указујући и на утицај на буђење свести о женским правима широм ових поднебља.

„Кисмет” сведочи и како је феноменалан успех најгламурознијих актера турске индустрије забаве надишао религијске и културне разлике и како је рушење табуа у овим сапунским операма помогло женама региона да трансформишу своје животе. О свему томе сведоче актери снимљени у Каиру, Абу Дабију, Истанбулу, Атини, Софији, Мостару, али и најпопуларније глумачке звезде, сценаристи и редитељи серијала, социолози и стручњаци за медије.


Коментари3
d3b8f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sladjana Petrovic Varagic
Radi pune informacije o filmu "Vekne hleba i riba": Film "Vekne hleba i riba" je špansko-srpski film, snimljen u kooprodukciji 59 en Conserva i Nezavisnog filmskog centra "Filmart" iz Požege. Naime, najveci deo filma snimljen je 2007. godine tokom 2. Medjunarodnog studentskog filmskog kampa "Interakcija 2007" i na njemu je pored Irene Borego radilo jos 4 studenata iz celog sveta: Reditelj: Irene M.Borrego (Španija) Snimatelj: Cem Geneeske (Turska) Montažer: Ana Lagator (Srbija) Organizator: Vladimir Borka (Srbija) Snimatelj zvuka: Baffour Kwaku Awuah (Gana) Nakon par godina Irene M Borego se vratila u Pozegu da dosnimi delove filma i da ga ponovo izmontira uz saglasnost (sada) kooproducenta NFC Filmart-a iz Požege. Za Filmart - Sladjana Petrovic Varagic, koordinator programa
pitanje Politici
Kada će druge umetnosti da dobiju novinara koji samo obilazi svetske manifestacije? Evo, i mi muzičari bismo voleli da čitamo o festivalima u Kanu, Bajrojtu, Londonu, Parizu, Dubrovniku, itd. ...
Mirjana M.
Iskrena da budem teško bih odgledala oba filma ( pogotovo ovaj drugi), jer me je već prilikom čitanja teksta savladala tuga i otvorile se stare rane. Svaka čast i hvala autorima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља