среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:28

САД и европски сателити неће признати грешку из 1999. године

Аутор: Драган Вукотићпонедељак, 24.03.2014. у 15:00
Дајана Џонстон (Фото Лична архива)

Позивање западних земаља на бомбардовање СР Југославије као на успешан образац деловања без мандата УН не треба да чуди јер је управо постављање таквог преседана био један од мотива за агресију НАТО-а. Земље које су учествовале у интервенцији никада неће признати да нису биле у праву јер је то за њих био успех, каже за „Политику” америчка новинарка Дајана Џонстон. О дешавањима на Балкану деведесетих година прошлог века писала је на начин дијаметрално супротан увреженој матрици у западном јавном мњењу. Ауторка је књиге „Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и обмане Запада”. Ових дана у Београду учествује у обележавању 15 година од агресије НАТО-а.

Шта вас је нагнало да о бомбардовању пишете другачије од већине ваших колега на Западу?

Својевремено сам, као студент руских студија, провела неколико месеци у Југославији, живећи у студентском дому у Београду, где сам стекла пријатеље. Њима сам се обраћала за мишљење радије него изворима које су консултовали западни извештачи. Такође, цео живот сам заинтересована за америчку спољну политику. Истраживање југословенског конфликта почела сам читањем кључних докумената, као што су Милошевићеви говори, документи САНУ и радови Алије Изетбеговића, и приметила сам нетачности у начину на који су представљени у западним медијима. Никада нисам примала уредничке инструкције и они су ускоро престали да објављују моје чланке. Међутим, нисам била једини искусни посматрач који је искључен из медија на Западу.

Која је главна сврха проглашавања такозваних хуманитарних интервенција? Да ли се тиме више циља на домаће јавно мњење или на партнере у међународној заједници?

Идеологија људских права служи истовремено домаћим и глобалним циљевима. За Европску унију то значи „меки” европски национализам. За САД, које директније од данашње Европе говоре о свом националном интересу, идеологија људских права користи се како би се стране интервенције приказале као крсташки поход и да би придобиле европске савезнике и превасходно њихову интелектуалну елиту. Такође, циљ је и да се придобије англофони свет уопште, посебно Канада и Аустралија. То је данак који порок плаћа врлини, да цитирам Ларошфукоа.

У том светлу користите израз „Америка и њени европски сателити”?

Да, као што су некада земље Варшавског пакта као сателити пратили одлуке Москве, тако је данас са Вашингтоном и земљама чланицама НАТО-а. Оне то чине чак и када Америка, као сада у Украјини, иде директно против европских интереса.

У једном тексту постављате питање улоге Међународног кривичног суда у случају Либије, што вас, како кажете, подсећа на однос Хашког трибунала и Југославије...

У тренутном односу моћи на светској позорници Међународни кривични суд, као и „ад хок” трибунали, могу једино да служе као инструменти америчке хегемоније. Функција трибунала је да жигошу противнике САД, док је главна улога Међународног кривичног суда досад била да оправда идеолошку претпоставку да постоји непристрасна „међународна правда” која занемарује националне границе и треба да спроведе људска права. Као што је приметио британски новинар Џон Лафленд, прави суд би морао да буде израз жеље једне заједнице која је спремна и да осуди своје чланове. Штавише, ови судови немају сопствену политику и морају да се ослањају на снагу САД, НАТО-а и њихових клијената, који су аутоматски изузети од процесуирања од стране ових, наводно „међународних”, судова.

Како коментаришете тренутна дешавања у Украјини, нарочито у светлу америчко-руских односа?

Америчко-руске односе најпре одређује тренутно америчко непријатељство према Русији, које је једним делом ствар навике или инерције, а делом реализација стратегије Збигњева Бжежинског о подели Евроазије како би се задржала америчка хегемонија у свету. Непријатељски однос, сем тога, одређује блискоисточна политика према Сирији и Ирану, у којој је значајну улогу игра Израел.

Између две највеће нуклеарне силе очигледно је једна која је агресор и друга која трпи агресију. На агресору је да донесе одлуку о промени курса ако жели да односи буду нормални.

На шта конкретно мислите?

Ево једног примера. Да ли Русија охрабрује Квебек да се одвоји од Канаде како би се та провинција придружила војној алијанси коју предводи Москва? Очигледно не.

То би могло да буде поређење, истина веома благо, с америчким потезима, које је прва повукла Викторија Нуланд, а чији је циљ било привлачење Украјине, са главном руском војном базом,у западну орбиту. Суштина ове политичке орбите је НАТО, који се од распада Совјетског Савеза систематски ширио према Русији. Постављене су ракетне станице чија је једина стратешка функција да хипотетички омогуће САД да изведу први нуклеарни удар. НАТО је редовно спроводио војне вежбе уз руску границу, а Русија не заступа непријатељску идеологију и само тражи нормалне односе са Западом. Шта још могу да ураде? На Американцима је да се призову памети.


Коментари15
d4657
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zorko Lala
Za @ lalo1 lalo1, Upravo ste sami dali odgovor na postavljeno pitanje. A mozda je to i bio krajnji cilj vaseg komentara ? Dnevni list Politika je jedan od retkih, koji pise i objavljuje ISTINU ! Nadam se da ce u tome istrajati, bez obzira na pritiske i cenzuru. Pozdrav redakciji.
Radmila Markovic
Tadasnji nemacki kancelar Gerhard Sreder je pre kratkog vremena priznao !
danilo obradovic
@Ocito da se u Srbiji i dalje ide uz vetar ,ljubav u politici nepostoji jedino pragmaticni interesi USA i Rusija su slicni sto vise RUSI su pomnogim parametrima daleko losiji .U narodu se kaze SKIM SI TAKAV SI.
ProPolitikin Hrvat
danilo obradovic | 24/03/2014 20:51 Ocito je da niste shvatili gospodju, ona nije govorila o Rusima nego o USA i njenim satelitima, a da misli isto o Rusima to bi valjda rekla, ako se ne boji Amera u USA, sto bi se bojala Rusa?
Pera Zdera
A sta kaze Zerar Depardije o bombardovanju 1999. ???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља