среда, 28.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:10

Отпор НАТО агресији – једна од битака у глобалном рату

Аутор: Миленко Срећковићпонедељак, 24.03.2014. у 15:00
Уништени мост преко Велике Мораве код Варварина (Фото Р. Станковић)

На почетку НАТО агресије 1999. године, кубански лидер Фидел Кастро изразио је веру у способност Срба да се својим герилским вештинама, стицаним и развијаним током читаве историје, достојанствено одупру ваздушним нападима и потенцијалној копненој инвазији највеће војне алијансе на свету иза које је стајало деветнаест најмоћнијих светских држава. Насупрот њему, генерал НАТО-а Весли Кларк, главни стратег напада на Југославију, уверавао је светску јавност да ће бомбардовање потрајати највише три дана. Показало се да Фидел Кастро има много веће искуство од генерала Кларка о томе шта је све један народ способан да уради у својој борби за слободу.

И заиста, покушај копнене инвазије преко албанске границе југословенска војска је у жестоком окршају у потпуности спречила, бомбардовање је трајало пуних седамдесет и осам дана, а не очекивана три дана, а када је постигнут споразум у Куманову, војска се с Косова повукла скоро нетакнута што је изненадило оне који су на територију Косова просули тоне и тоне бомби. У скривању свог војног потенцијала од напада вишеструко надмоћне непријатељске авијације, југословенска војска применила је читав дијапазон успешних тактичких камуфлажа за који јој заиста треба одати признање на домишљатости и креативности. Стечено искуство касније је изучавано од стране земаља које су исправно предвиђале да ће бити следећа америчка мета, пре свега од стране Ирака. Тарик Али, чувени британски писац и левичар пакистанског порекла, за кога је НАТО бомбардовање Југославије „рат за америчку доминацију у Европи и империјалистички чин с циљем да се старом непријатељу глава гурне у блато обогаћено осиромашеним уранијумом”, сматра да се југословенска војска за овакву борбу оспособила у прошлости, очекујући потенцијални напад од стране Совјетског Савеза.

Ноам Чомски је свакако најпознатији светски интелектуалац који се жестоко противио НАТО бомбардовању. Писао је о огромним напорима које је НАТО по окончању бомбардовања предузео како би открио доказе о ратним злочинима и накнадно оправдао интервенцију; налик потрази за никада непронађеним „оружјем за масовно уништење” које је било повод за америчку интервенцију у Ираку 2003. године. Тврдио је да је насиље на Косову ескалирало тек с почетком НАТО интервенције и да је било очекивана последица а не њен узрок. „Прави узрок рата нема никакве везе са забринутошћу за људска права косовских Албанаца”, изјавио је Чомски.

Наоми Клајн, чувена критичарка глобалног капиталистичког поретка, у својој књизи „Шок доктрина”, каже да је НАТО нападом на Србију 1999. године у ствари хтео да створи услове за убрзану приватизацију друштвене имовине. Наиме, Србију је требало казнити јер се опирала имплементацији неолибералног поретка; бомбардовање је само припрема терена за економску „шок терапију”. Клајнова цитира и Строба Талбота, заменика државног секретара у Клинтоновој администрацији и водећег преговарача у време рата, како би показала да иза НАТО бомбардовања Југославије не постоје никакви реални хуманистички разлози. Наиме, према књизи „Путања судара: НАТО, Русија и Косово”, коју је 2005. године објавио Џон Норис, Талботов повереник за односе с јавношћу, Талбот је изјавио: „Док земље широм региона теже реформисању свог економског поретка, ублажавању етничких тензија и ширењу цивилног сектора, Београд делује као да ужива што корача у потпуно супротном правцу. Уопште није чудно што су НАТО и Југославија завршили у међусобном сукобу. Југословенски отпор ширим трендовима политичких и економских реформи – а не неприлике косовских Албанаца – најбоље објашњава разлоге рата НАТО-а”.

Словеначки филозоф Славој Жижек критикује тадашњег чешког председника Вацлава Хавела због подршке НАТО интервенцији, не само зато што је она довела до ескалације проблема који је наводно требало да спречи, већ и зато што Хавелов морализам, у поређењу с великим еманципаторским покретима инспирисаним Мартином Лутером Кингом и Гандијем, не садржи позитиван, свепрожимајући став који апелује на морална осећања „непријатеља” и захтева од њега да поврати сопствено морално достојанство, већ је усмерен против одређене групе људи, а не против конкретних (расистичких, колонијалистичких) институционализованих пракси. Жижек је једном, у шали, изјавио како је француски филозоф Бернар-Анри Леви и његова подршка војним интервенцијама једини разлог што још подржава смртну казну.

Имануел Волерстин, један од најцитиранијих и најзначајнијих научника у области друштвених наука, изјавио је да се о рату може судити правно, морално и политички. „Правно гледано, бомбардовање је чин агресије, потпуно неоправдан пред међународним правом. Југославија није ништа урадила ван својих граница. А унутар њених граница водио се грађански рат ниског интензитета у који су се САД и друге силе угурале као посредници.” Волерстин се такође запитао како то да се није реаговало у случајевима бројних других много озбиљнијих кршења људских права од стране држава које су клијенти САД.

Петнаест година после бомбардовања Југославије, тадашња реторика о хуманитарној интервенцији потпуно је огољена и поражена; чак се врло често у светским дипломатским препуцавањима употребљава против њених креатора, посебно када се истиче лицемерност њиховог глобалног деловања. Хилари Клинтон се још 2011. године пред Конгресом жалила како САД „губе медијски рат”. Више нико озбиљан, сем можда Бернар-Анрија Левија, не би могао да промовише убијање цивила са оправдањем да ће то заштитити људска права других цивила. Обични грађани и јесу највеће жртве, цинично називани „колатералном штетом”, свих досадашњих војних интервенција које су се после Југославије вртоглаво низале – у Авганистану, Ираку, Либији... По циничном односу према људским жртвама запамтићемо многе предводнике НАТО бомбардовања – од Медлин Олбрајт, преко Тонија Блера, до Била Клинтона, коме су у Приштини подигли споменик за живота.

Ако је још било илузија у време рата у Авганистану и Ираку, после Либије, која је, по убиству Гадафија, доживела масовна осветничка и расистичка убијања без суђења, постало је много јасније да овакве интервенције, као и на Косову 1999, само распирују хаос. Интервенисати данас, на пример, у Сирији, када се тамо више не зна ко кога убија, и када чак и ћелије Ал Каиде ратују између себе, значило би да су предводници највећих светских сила потпуно изгубили компас у својој глобалној политици. Када су руске трупе ушле у Крим, указивање председника САД Барака Обаме на угрожавање државне суверености Украјине многи су дочекали подсмехом, подсећајући на све случајеве када су Сједињене Америчке Државе у име људских права погазиле сувереност држава широм света. О опалој глобалној моћи САД можда сведочи и шала која се шири на друштвеним мрежама у којој Обама прети Путину да ће га избрисати из пријатеља на Фејсбуку уколико не обустави окупацију Крима.

И Волерстин и Чомски се слажу да Југославија током преговора у Рамбујеу није могла да избегне бомбардовање јер је од ње тражено да прихвати нешто „што не би прихватила ниједна држава”; обојица сматрају да је НАТО само тражио повод да интервенише. Касније су се низали слични поводи и ратови, иако је сваки од њих могао бити избегнут да су светске силе то заиста и хтеле.

Председник Покрета за слободу, уредник часописа на енглеском језику „Фридом фајтинфо”


Коментари24
5f9cc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milivoj Drašković
čini se, da upravo zbog onog našta ćemo 0vih dana svi podsetiti, jednu stvar treba razjasniti, Znamo da nas je MILOSRDNI ANĐEO tada zasuo NATO BOMBAMA. Nikakvog angažovanja-odobrenja OUN nije bilo DAKLE NAJGRUBLJA AGRESIJA. ZNAMO KAKO SE PRE PAR DANA O TOME IZJASNIO I G.ŠREDER KOJI JE ,INAĆE , NEMAČKE AVIONE TADA SLAO DA BOMARDUJU SRBIJU NIŠTA TADA NISMO MOGLI DA učinim.Ali je pravo pitanje ŠTA nas je omelo da ovih 15 godina naša Vlada to pitanje, na razuman način , otvori pred OUN da bismo ćuli kako se tu gleda na taj postupak NATO-a Godinu dana Srbija je imala mesto predsednika Generalne Skupštine. Tada je pred Gen Skupštinom govorio I Predsednik Srbije. No , nekadašnji četnički vojvoda nije smatrao važnim ni da pomene to.. NIŠTA NIJE NA TOM PLANU UČINILA NI POSLEDNJA Vlada. Ljudi su očekiovali da će upravo za sutra organizovati PROTESTNE MITINGE PO CELOJ SRBIJI. Na kojima bi se, upravo zahtevalo I obraćanje Srbije OUN zbog HITLEROVSKE AGRESIJE NATO-a prema Srbiji -Ništa od toga.
Aleksandar Kadrić
@ Predrag Preradović Dobar deo odgovora na Vaša pitanja, može se naći u Sporazumu o subregionalnoj kontroli naoružanja, koji smo i mi potpisali u junu 1996. godine. Ukratko, tim sporazumom nam je praktično nametnuto kakvu i koliku vojsku možemo imati, kao i ograničenje za bitne tipove naoružanja(tenkove, artiljeriju, borbene avione...). A mi smo otišli i dalje od toga, pretapajući masu teškog naoružanja u Smederevu. Uništene su protivavionske rakete "strela-2M", navodno "da ne dospeju u ruke teroristima". Kao da je vojska samoposluga, pa iz nje može uzeti ko šta hoće! Možda jesu bile zastarele protiv savremenih vazduhoplova, ali su i te kako dobro uništavale krstareće rakete i bespilotne letelice. A ti, čije su rakete obarane, bili su i inicijatori uništenja "strela-2M". I još mnogo toga drugog...
sokol sokol
@pro "hrvat": nije bitno, Vi i tako se ne biste potrudili da shvatite posto vec imate svoje formirano misljenje svima ovdje dobro poznato
Поздрав из Бања Луке
@sokol sokol Ја мисли да јесте исправан одговор. Ако пођемо од тога да 1999. СРЈ није напала никога, да је имала унутрашњи сукоб на једном мањем дијелу своје територије са организацијом која је у почетку означена на "Западу" као терористичка, није постојао објективан разлог да СРЈ буде нападнута. Тај сукоб на територији Косова и Метохије је послужио као повод да НАТО оствари своје економске и војне интересе. Да су у питању била људска права и заштита Албанаца онда се не би измишљале лажне приче о злочинима и стотинама хиљада убијених, не би се постављали услови као они на преговорима у Рабујеу, нити би страдали Албанци као што јесу у НАТО нападима. Зашто су одабрали силу за остварење својих интереса? Одговор је прост, могло им се! То је иста логика коју има било који насилник, силеџија којег знамо.
Предраг Прерадовић
А зашто се не огласи бивши министар војни и бивши председник Србије и образложи зашто је уништио модерније ручно наоружање за гађање авиона и хеликоптера (маљутка, стрела..) Уз то оформио је професионалну војску која неби могла да одбрани ни територију најмање општине а не државе. Такође дозволио је формирање приватног обезбеђења које по броју људства и наоружања далеко превазилази професионалну војску Србије. Говори се да иза те "приватне војске за штићење" стоје бивши функционери НАТО-а и администрације УСА. Погледајте шта Немачка ради са повећањем броја стајаће војске.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља