четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:54

Романи преиспитивања

понедељак, 31.03.2014. у 15:00

Када се погледа избор Ниновог, али и других жирија који додељују награде за најбољи роман (са свешћу да је то само један од могућих избора јер нека од најбољих остварења попут романа С. Срдића и И. Ђерић, Б. Бабића, нису ушла у њих), намећу се занимљива поређења. Уочљиво је да оба романа из најужег Ниновог избора (награђени Таи, Горана Гоцића и са једним гласом мање, Аркадија, Милете Продановића), садрже јаку критичку ноту као претпоставку романескног збивања, баш као и (такође из најужег Ниновог избора) роман Ми, избрисани, Слободана Владушића, о коме је већ било речи на овом месту. Такође, ни један од ових романа не баштини класично фабулирање, већ би се пре могли описати као проза настала из судара различитих жанрова и књижевних традиција.

Формално гледано, Таи је есејизирана документаристичко-путописна и аутобиографска проза која се паралелно дефинише и одредницама постмодерног, епистоларног и љубавног романа или пак фабулизиране студије из имагологије (грана компаративне књижевности чији је предмет проучавања представа о Другоме) те се покушајем разобличавања стереотипа приближава критичкој мисли коју твори АркадијаАркадија се, пак, анализом представа о Нама, више уклапа у сатирични жанр који користи све познате традиције од Раблеа до Домановића и сва оруђа сатиричног репертоара, од хиперболе до гротеске.

Аркадија је, ако наслов схватимо иронично, веома далеко од митолошког предлошка идилчне земље, већ је пре страдија ових простора пристинута транзиционим и тајкунским друштвом. Критиком друштва се бави и Гоцић иако не говори директно о нама, па чак ни о европском идентитету. Тајланд нам се приказује као идилично место, а западњак или као узурпатор или као немоћан да разуме емотивне и спознајне нијансе којима наводно владају Тајланђани.

Колико год је критика западног канона у роману Таи доминантна, не може се избећи утисак да се идилични Тајланд Гоцићевог заљубљеног јунака ипак урушава под притиском материјалног те је представа о два света, источном и западном, веома контраверзна и да се мора ишчитавати тек као предложак за размишљање и преиспитивање о сопственим знањима и предрасудама, док је Продановић, сходно одабраном жанру сатире, мање у размишљањима а више у, кроз метафору изреченој, директној осуди затеченог стања. Сличности и супротностиизмеђу ова два дела се најбоље могу уочити на примеру теме проституције парадигматичне за оба романа. У Аркадији проституција добија драматичне размере трговине белим робљем, Гоцић је пак описује као начин да на Истоку жене живот узму у своје руке или да допринесу породичној заради. Колико смо спремни да затварамо очи пред транзиционим катастрофама па чак и да их оправдавамо, провоцирају заправо оба аутора.

Не треба ипак превише уопштавати нити због наведених поређења стављати знак једанкости између ова два романа. Таи и Аркадија су два веома различита остварења, готово са супротних ивица једног књижевног свемира. Али ова мала есперктиза води једном другом закључку. Провокација, критички тон, подстицај на лични ангажман и размишљање као да су извучени на светло дана издвајањем ова два романа (а могу им се прикључити и писци поменути с почетка текста). Да ли је ипак варка да су најбољи романи управо они атипичне форме и, за домаћу књижевност, не баш уобичајеног критичког порива који вапи за променама како тематским тако и формалним?. Или је то само свакидашња жеља да се укаже на то да поетичка „размрдавања” могу бити продуктивна у мору, у сваком погледу разноврсне али, нажалост, ипак осредње романескне продукције? Не може се отргнути утиску да су романи које су жирији (свесно или несвесно?) протекле године издвојили, вешто измицали поетичкој слици класичне романескне структуре какву читаоци најчешће очекују, али је у реалности ретко када добијају сем у паковању најлошијих остварења. Што опет говори у прилог тези да је „класичан” роман само илузија која већ одавно не постоји, ако је икада и постојала. И да су извесни помаци и инсистирање на другачијим приступима књижевном делу ипак добродошли.

Јасмина Врбавац


Коментари0
4b1de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Књиге

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља