среда, 24.08.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Трећи метак Бранке Прпе

Аутор: Иштван Каићуторак, 08.04.2014. у 07:53

Када је 20. септембра 2012. године Влада Србије донела одлуку о формирању међународне комисије која ће да истражи нерешена убиства новинара у Србији, осим уобичајеног и ништа више оправданог скептицизма, није било значајнијих реакција у јавности изузев оних које су се могле свести на негодовање због чињенице да је таква одлука иницирана од Александра Вучића, који је у време једног од три кључна убиства био на функцији министра информисања. Ово лоше аргументовано негодовање врло брзо ће се претворити у суптилну дисквалификацију, најпре идеје која је, због њеног иницијатора, наводно унапред осуђена на пропаст, тако постепено и новинара који поред представника МУП и БИА чине трећину састава Комисије. Неки од тих новинара и сами су отворено исказивали резерву по питању сврсисходности постојања Комисије, или су пак одбијали да учествују у њеном раду наводно не знајући да је реч о мешовитој комисији коју оснива Влада, чиме су и сами посредно учествовали у дискредитацији тог тела.

Из таквих разлога своју оставку на место члана комисије дала је најпре Весна Малишић, уредница недељника НИН, 29. јануара 2013, више од четири месеца након доношења одлуке о њеном формирању и само дан након првог састанка који је отворио вицепремијер Вучић, изјавивши тада да ће комисија имати потпуну доступност архивама. На том састанку у предмет истрага Комисије, која ради у тесној сарадњи са Тужилаштвом, поред убистава новинара Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића, уврштен је и случај погибије радника РТС-а током бомбардовања 1999. године.

Нешто мање од три месеца после тога, 10. априла, оставку на место члана комисије поднео је још један новинар, Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а, под изговором да је „неприхватљиво нудити погодбу кључним личностима режима Слободана Милошевића за које постоје судске пресуде за организовање политичких убистава“, тј. понудити им статус сведока-сарадника или заштићеног сведока. Треба напоменути да се у то време већ увелико радило на расветљавању случаја Ћурувија, али и осталих предмета, као и да одлуку због које је Обрадовић поднео своју оставку не доноси Комисија већ Тужилаштво и да је у околностима о каквим је овде реч, потпуно уобичајена како у домаћим тако и страним тужилашним праксама.

Међутим, овај квази-аргумент биће тек увод за оно што ће уследити након Владине конференције за штампу, 14. јануара 2014, на којој су обелодањена имена осумњичених за убиство Славка Ћурувије, као и имена неких од кључних сведока на које је пре мање од годину дана мислио Обрадовић. Тај догађај ће послужити да се, на истој линији квази-аргумента, дискредитује веродостојност информација до којих се дошло у истрази, па самим тим обезвреде и њени резултати, а лица која сведоче против осумњичених учине немеродавним. И Малишић и Обрадовић део су удружења НУНС које се већ дужи низ година отворено ставља у службу заштите интереса Демократске странке и њеног лидера Драгана Ђиласа заговарајући тезу о медијској репресији највеће странке у власти. Њих двоје су више пута јавно изјављивали да „не верују Вучићу“, тиме јасно стављајући до знања због чега нису у стању да сарађују у било чему што би имало везе са Владом Србије као највишом извршном влашћу у држави.

Поред претераног проблематизовања личности иницијатора њеног оснивања, Комисија је оспоравана и по „легалистичком“ кључу. Сâмо њено формирање у старту је оцењено као избегавање и дезавуисање институционалних правила, због чега је то тело проглашавано пара-институцијом која преузима улогу Тужилаштва, без обзира што су његове надлежности дефинисане тако да се не преклапају са органом судске власти и да раде са њим у координацији. Како две трећине чланова комисије чине припадници МУП и БИА, делатност Комисије и формално се сврстава под регуларне предистражне и истражне радње ових органа које су, као у сваком поступку, основа за дизање оптужнице преко које успостављају јасну везу са Тужилаштвом. Ова форма заводљивог „легализма“, који је врхунац своје практичне примене доживео у периоду доминације Војислава Коштунице и сатанизације Зорана Ђинђића, а која је посебно делотворна код већине оних који се дају лако завести када су правна тумачења у питању, или пак оних који правну науку своде на ригидно нормативну тоталитаризацију сопственог погледа на свет, поново је искоришћена у циљу дискредитације рада Комисије као и унижавања њених резултата.

Занимљиво је да је исти дух Коштуничиног „легализма“ употребљен и раније када је, у недостатку снажнијих аргумената, покушавано да се докаже да је функција под називом „први потпредседник Владе“ противзаконита, односно нелегална и нелегитимна, због тога што се таква нигде не спомиње у Закону о Влади. Нико, међутим, од поборника те врсте аргументације, није успео да покаже оно што је најбитније како би тај аргумент постао валидан – да ли је таква функција у супротности са тим Законом. Како Закон у члану 10. препознаје председника, потпредседнике и министре као чланове Владе, а функција првог потпредседника Владе је формално-правно и даље функција потпредседника, одговор на једино релевантно питање – да ли Закон препознаје и како дефинише посебан однос међу потпредседницима – налази се у члану 12. став 2., члану 13. став 3. и 4. и члану 14. став 3. Из тих места је јасно да су посебна задужења и надлежности неком потпредседнику и те како могућа и предвиђена, и да њих издаје председник Владе који од потпредседника може да направи и свог заменика, ако тако хоће. У међувремену, скраћеница „ППВ“ одомаћила се у ширим критизерским круговима у конотацији која би требало да изазове алузију на измишљену функцију.

Занимљиво је да се питање ванинституционалности комисија које формира Влада такође може врло лако оборити чланом 33. о радним телима Владе истог овог закона, па би мало коме разумном пало на памет да тврди да су оне нелегалне, већ се константно инсинуира да преузимају надлежности које су у домену Тужилаштва, што је већ установљено да је нетачно.

Следећи своје интересе и све упитније вредносне судове, Весна Ракић-Водинелић, Бранка Прпа и Весна Пешић су почетком 2014. године примениле исти овај принцип оспоравања Владиног радног тела, али овога пута на рад комисије која треба да истражи позадину атентата на премијера Ђинђића. Случајно или не, под плаштом борбе против комисија, све три су на мање-више исти начин отворено позвале грађане да на изборима гласају за листу коју је предводила Демократска странка као наводно последњег стожера демократије на политичкој сцени Србије, изводећи овај закључак из једне једине премисе која се своди на персоналну искључивост према Александру Вучићу.

Контроверзна улога Бранке Прпе

Наредни талас тих само наизглед неповезаних реакција наступио је већ након што је Вучић 28. децембра 2013. године на конфренцији за медије у Влади рекао да ће поднети оставку уколико случај Ћурувија не буде решен, да би већ наредног дана саопштио да иза тог убиства стоји држава, тј. власт која је убијала неистомишљенике и противнике. И ова изјава наишла је углавном на подсмех оних којима је на први поглед деловало као да ништа ново не открива. Међутим, она је истовремено била нешто много више од пуке констатације јер ју је по први пут изговорио неко ко је био и део власти која је осумњичена, и ко и са те стране сноси део моралне одговорности за оно што се Ћурувији десило. Тако се, непосредно након ових изјава, појавила дилема везана управо за то у којој је мери бивши министар информисања заиста био одговоран за убиство Славка Ћурувије, поново са циљем да се изазове атмосфера која унапред компромитује истрагу и њене резултате у најави.

Таласу опструкција и јавних оспоравања придружио се и прилог РСЕ од 30. децембра који је покушао да дâ одговор баш на то питање, обелодањујући при томе један веома контрадикторан став. У првом плану се нашла Бранка Прпа и њена изјава претворена у наслов да је „и Вучић ћутао“ непосредно након убиства, те да је у том смислу саучествовао са осталима у власти који се нису оглашавали нити осудили злочин. Малициозне Прпине алузије сажете у тврдњи о „монтипајтоновском приступу“ којом је дала своју оцену тајминга истраге, истакавши при томе и личну одбојност што се тог посла латио баш Вучић, биле су резултат очигледне неспремности да се призна ноторна чињеница да је за разјашњење Ћурувијиног убиства била неопходна политичка воља која је створена коначним одласком Демократске странке са власти, за коју је она, парадоксално, позвала да се гласа. Већ у овом интервјуу постало је јасно да је Прпа пропагирала оно што ће, након што осумњичени буду обелодањени, децидно појачати у интервјуу за Слободну Далмацију од 25. јануара када ће директно оптужити Вучића да је „учествовао“ у овом бруталном убиству.

У истом тексту се, међутим, нашла и изјава новинара Времена Филипа Шварма која не говори у прилог тези да је Вучић на било који начин „учествовао“ у убиству, па чак ни да је нужно „знао“ да се оно спрема, како је то Прпа покушала да инсинуира. „Ми из Времена, као и сви остали из новина ишли смо у хотел Метропол где се налазило Министарство информисања. Две особе су прегледале новине које ће сутрадан изаћи, Александар Вучић и Радмила Вишић. Наравно, Време је посветило велики текст убиству Славка Ћурувије, и када сам ја донео принтове, повела се расправа. Радмила Вишић је имала силне примедбе на тај текст, међутим, Александар Вучић, тада министар информисања, био је за то да се тај текст објави. Они су могли да спрече да Време изађе, али Вучић је својом одлуком да Време изађе са таквим текстом, на неки начин показао да је он против тог политичког убиства“, рекао је Шварм за РСЕ. Упркос оваквој изјави у којој се наводе и сведоци, изјаве Бранке Прпе, које су спрам овог у сфери чистог нагађања, остале су у фокусу текста као наводно најбитније.

Овде треба разјаснити и порекло уверења да би баш Прпа морала да важи за најбитнију, тј. кључну особу кад год се поведе реч о убиству Славка Ћурувије, како се неретко потенцира у медијима. Као што је познато, Прпа је 11. априла 1999. године у шетњи са својим тадашњим партнером Славком Ћурувијом, непосредно након што је у њега пуцано из пиштоља са пригушивачем, била онесвешћена од ударца пиштољем у главу. Иако у медијима скоро увек представљана као Ћурувијина невенчана супруга и кључни сведок убиства, слабо се зна оно што је тек недавно, из њених властитих изјава, постало познато. Прпа је, према сопственом признању, својевремено вршила значајан притисак на Ћурувију политички манипулишући баш као што то чини и данас, уз то што је након трагичног догађаја покушала још и да се, како симболички тако и буквално, наметне као особа позвана да преузме целокупно наслеђе њеног тадашњег партнера.

У интервјуу Политици од 19. јануара 2014. године, Јелена Ћурувија, ћерка убијеног уредника Дневног телеграфа и Европљанина, навела је да је Прпа два месеца након убиства тужила породицу Ћурувија за имовину покушавајући да докаже ванбрачну заједницу са Славком. Она и њен брат Раде Ћурувија говорили су више о томе још фебруара 2007. за тадашњу Ревију 92, када су изјавили следеће: „Прпа је једна од жена са којима је наш отац био после развода крајем 1997. године. Ипак, то је није спречило да већ 15. јуна 1999. године, само два месеца после убиства, поднесе тужбу против нас, чији је циљ 'отимање' наше имовине. Важно је знати да кад кажемо једна од, мислимо на веома важан догађај у татином животу, а то је веридба са једном нашом познатом уметницом 1998. године, која је била пристојна да свој интимни живот задржи као интиман.“

Деца Славка Ћурувије схватила су да је убиство њиховог оца, али не и његово разрешење, врло брзо постало средство за политичку капитализацију, злата вредну појединим интересним круговима међу којима су конкретно назначени, ни мање ни више него НУНС, исто оно удружење које данас најактивније ради на дискредитацији и опструкцији Комисије која се бави случајевима убијених новинара. Занимљиво је да је ово удружење свих ових година игнорисало и није позивало Ћурувијину децу и њихову мајку чак ни на комеморације које је организовало, пласирајући увек лажне информације о присуству породице. Да би капитализација била потпуна, а кредибилитет додатно нашминкан, Бранка Прпа је морала бити проглашена најблискијом особом убијеног новинара, како би се њена реч једног дана, испоставиће се, отворено ставила у службу интереса Демократске странке, па чак и по цену да се, зарад дневнополитичких интереса, зауставе покушаји привођења правди убица и њихових налогодаваца.

„Седмогодишње упорно представљање Прпе као супруге, невенчане супруге, па чак и удовице, подсећа на неку врсту стратегије. Поставља се питање, зашто особа, коју седам година лажно представљају, није то ниједног момента демантовала. Све што је требало да уради јесте да позове пар уредника, замоли их да је тако не представљају, објасни им да то није истина и није фер према породици, која је остала иза њиховог колеге“, рекли су Јелена и Раде у интервјуу 2007. године. Према њиховим тврдњама, Прпа је покушала да задржи и листове Дневни телеграф и Европљанин, али у томе није успела. Уместо тога, „добила је, прво као смештај, а касније на поклон, од тате поткровље у строгом центру Београда од 130 квадрата. Ипак, покушала је да узме, у чему, наравно, није успела, и његов стан у коме ја сада живим са својом породицом“, изјавила је тада Јелена.

Коштуничини анђели

Међутим, до праве провале облака дошло је тек након што су обелодањени дотадашњи резултати истраге на конференцији за штампу у Влади Србије 14. јануара 2014. године. Тог дана је обелодањено да је некадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић осумњичен да је директни налогодавац убиства. Ухапшени су некадашњи шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, који је осумњичен као подстрекач и начелник Шестог одељења тог центра Ратко Ромић, који је осумњичен као непосредни извршилац. Поред Ромића, као непосредни извршилац осумњичен је и некадашњи припадник посебне службе обезбеђења у ДБ-у Мирослав Курак, за којим је расписана међународна потерница. Кључни сведоци у истрази су већ раније осуђени криминалци, а међу њима и некадашњи службеници Владе, на првом месту Милорад Улемек Легија, и неки други чланови некадашњег „земунског клана“ као што су Милош и Александар Симовић, Дејан Миленковић Багзи и Миладин Сувајџић – Ђура Мутави. Поред њих до сада су саслушани и Милорад Брацановић, Јовица Станишић, Франко Симатовић, Бранко Црни, Милан Попивода, Оливера Антонић, Предраг Гикић, Јелена Ћурувија и други.

Медији су, међутим, неколико дана раније већ најављивали да ће до обелодањења доћи, па је тако контроверзни новинар Никола Томић из листа Данас, позивајући се на анонимне изворе из врха власти, већ 10. јануара писао како ће хапшења уследити наредне недеље, пласирајући поред тога и нешто што ће се испоставити да је чиста дезинформација – да су оптужнице већ спремне. Са друге стране, вицепремијер Вучић је на конференцији изјавио да је тужилац уверен да ће до почетка марта моћи да подигне оптужницу. Спин из Данаса Весна Пешић је у свом тексту од 9. марта за сајт Пешчаник искористила на следећи начин: „Истрага је толико добро напредовала да је у једном моменту изгледало као да је све решено: убице именоване, већ написана оптужница, неки већ и похапшени. Испало је да оптужнице нема, јер тек следи истрага, али ће бити подигнута до почетка марта.“Иако је тачно да до писања овог текста оптужница за случај Ћурувија још увек није подигнута, потпуно је нетачно да су наведена лица ухапшена како би истрага тек почела. Као што је на конференцији више пута поновљено, истрага је и даље у току, па су додатни детаљи који се могу појавити у њеном наставку и комплетирати оптужницу такође могући разлог због чега се са тим још увек чека.

Напади који су уследили од тог тренутка, као реакција на све извеснији расплет убиства и прве конкретне показатеље да је рад Владине комисије уродио плодом, који опет веома подсећају на време доминације тзв. „легализма“ и опструисање свега што би имало везе са Ђинђићем и његовим најближим сарадницима, кренули су са два фронта. Први и предњи фронт тиче се оспоравања или релативизирања резултата истраге обелодањених на конференцији, док је други, позадински, али и циљни – наставак оног дотадашњег – везан персонално за Вучића, али овога пута унапређен премисама које деривирају из првог фронта. Тај први фронт састоји се из неколико колона међу којима су најутицајније три, где у свакој по једна од новопечених „Коштуничиних анђела“ игра проминентну улогу: активно негирање да је Мирослав Курак непосредни извршилац убиства – слично улози у којој је Милан Веруовић, очевидац атентата на Ђинђића, пласирао причу о „трећем метку“ – врши Бранка Прпа; активним изазивањем сумње да истрага неће обухватити „позадину убиства“ и стићи до крајњих налогодаваца позабавила се Весна Пешић; дискредитовање сведока због њиховог криминалног педигреа, а тиме и њихових исказа као релевантних доказа у оптужници припало је пак „легалистичком“ експерту Весни Ракић-Водинелић, иако се све три у недостатку садржаја дотичу и обнављају теме оних других.

Истог дана, само сат времена од почетка конференције у Влади, таблоид Блиц је објавио исечке из интервјуа који је Бранка Прпа наводно већ дала недељнику НИН, баш оном у којем је једна од уредница и Весна Малишић, бивша чланица Комисије и чланица НУНС-а, уз наслов „Курак није убица“, што су одмах пренели и остали медији. Прпа је у том интервјуу објаснила да је за њу Курак ново име, тврдећи да он није пуцао у Славка. „Не личи ми на ту особу“, био је њен коментар, што би по логици ствари за претпоставку морало да има то да је она ипак у стању да препозна лице особе која је пуцала у њеног партнера. Међутим, када описује особу коју је видела, Прпа само каже: „Био је млад, имао је црну капу и био обучен у црно.“

И у наставку текста, где Прпа говори о томе када је први пут била позвана у полицију да реконструише лик који је видела, преовлађују ништа мање неконзистентности. Текст се завршава тврдњом да ју је особа чији је фото-робот урађен позвала накнадно из Финске и да је, у том смислу, било разних намештаљки које су чинили органи гоњења. Иако је недавно потврђено да је заиста било подметања, Прпа је у њих уметнула и актуелну истрагу која је до тих сазнања дошла. Но, из текста уопште није јасно да ли је као сведок злочина на крају успела да реконструише лице извршиоца и да ли је на основу њеног сведочења евентуално направљен фото-робот. Уместо тога, само се говори о фото-роботима које је подметала ДБ. Околност у којој је Прпа на лицу места онесвешћена, као и њени уопштени описи починиоца тако иду много више у прилог тези да ни она сама није сасвим сигурна шта је видела (што је уобичајени проблем са очевицима сличних догађаја), те да се, по свему судећи, ни не може назвати неупитно веродостојним сведоком.

На контроверзне делове Прпиног сведочења, некритички се надовезала Весна Пешић у већ споменутом тексту: „Мало се ко запитао како то да једини живи сведок који је препознао Ћурувијиног убицу, а то је жена Ћурувијина Бранка Прпа, није ни споменута, а камоли позвана да сведочи. Она је већ у истрази коју је водила Ђинђићева влада убицу препознала и зна се његово име.“ Али, извесни проблем у овој реченичној конструкцији јавља се због тога што се њом антиципира да прави убица може бити само онај за кога сама Прпа потврди да је то он, по чему се најбоље види да је њена улога у овом случају свесно или несвесно постала предмет чисте злоупотребе. Такође, уколико је тачно да је Ђинђићевој влади на основу Прпиног сведочења било познато име убице, како тврди Пешић, због чега то лице још тада није приведено правди? Три су могућа одговора: или је Ђинђићева влада желела да заштити убицу; или се испоставило да за лице које је Прпа идентификовала нема довољно доказа; или Прпа никог није ни успела да идентификује. Тврдити без икакве одговорности да се још од тада „зна име убице“ ипак значи занемарити макар две од ове три реалне могућности.

Такав ниво неозбиљности, међутим, не треба да чуди када је у питању Весна Пешић која се у свим својим јавним наступима понаша као ексклузивна власница кристалне кугле која већ унапред зна све шта ће да се догоди. У том извежбаном маниру је, само дан уочи конференције, 13. јануара, јавно устврдила да је убиство Славка Ћурувије наредила Мирјана Марковић, бивша лидерка Југословенске левице, али да она сигурно неће бити обухваћена оптужницом и да нас, с обзиром на то, сада „само заваравају да су нешто истражилии у границама својих артикулационих способности саопштила да нас „Вучић све шприца у мозак“. На Владиној конференцији сутрадан је пак јасно речено да још увек нису пронађени судски валидни докази за умешаност Мирјане Марковић у убиство, али и да истрага и даље траје.

На истој линији аргументације, Весна Ракић-Водинелић је 15. јануара, у још једном прилогу РСЕ који је случајно или не поново урадила Бранка Михајловић, отишла корак даље и одмах направила паралелу са позадином атентата на Ђинђића, користећи је као стереотип за нешто што власти не дозвољавају да се сазна. Није ни слутила да ће само месец дана касније покушати да критикује комисију која је задужена управо за откривање те исте позадине, договорену у кабинету тог истог Вучића, па је стереотип била приморана да прошири и сугерише да чак и ако власт крене да ради на откривању позадине, то сигурно неће бити она права. Као трећи „легалистички анђео” који јавност упорно враћа у време Драгана Јочића и чувене „оптужнице на стакленим ногама“, поред покушаја формалног напада на Комисију као такву за који је већ установљено да је неодржив, Весна Ракић-Водинелић је покушала да баци сенку и на резултате истраге тако што се позвала на питање веродостојности сведока осуђених у неким другим процесима за тешки криминал и убиства (!). Тако је 23. јануара у интервјуу за недељник Време, чији наслов „Легијина хиљаду и једна прича“ такође подсећа на некада плодну пропаганду покојног Александра Тијанића, оптужила Владу да тиме што за главног сведока у случају Ћурувија узима Милорада Улемека врши његову нову „промоцију“, што је представљало само даљу разраду становишта које је претходно изнела у свом ауторском тексту за сајт Пешчаник од 17. јануара.

У покушају оспоравања резултата истраге преко кредибилитета сведока, требало би се само запитати нпр. да ли би оптужница за убице покојног премијера икада била подигнута да поједини криминалци попут Небојше Бухе Чумета, Дејана Миленковића Багзија, Зорана Вукојевића, Миладина Сувајџића нису „пропевали“ о својим некадашњим колегама или пак да ли би се у „Сабљи” разјаснило убиство Ивана Стамболића да није поступано према исказима криминалаца и да нису проверавани њихови наводи? Теза којом оперише и директно манипулише професорка права Весна Ракић-Водинелић своди се на ноторне неистине у које може поверовати само лаик – да криминална досијеа одређених лица могу њихове исказе у неком новом предмету учинити по дефиницији ирелевантним, а њих саме немеродавним, као и то да се појединачном сведоку тек тако верује на реч без икакве провере по могућности више других сведока који те исказе могу да потврде, или пак директним увидом у чињенично стање које се исказом тврди, као што је то нпр. својевремено утврђено лоцирањем Стамболићевих остатака.

Да ли је могуће да Вучић није учествовао

Други фронт напада на Владину комисију заснива се на спекулацијама о посебној одговорности тадашњег министра информисања Александра Вучића за ово убиство. Темељ за нападе овог типа је реченица која као преписана циркулише у изјавама свих противника покренутог процеса, а у којој се тврди да је „немогуће да Вучић није знао да је Ћурувију убила држава“ с обзиром на функцију коју је тада обављао, што је била реакција на изјаву коју је Вучић дао 28. децембра 2013. године. Али тек након конференције одржане 14. јануара, у дану када су похапшени осумњичени који су били доступни органима гоњења, постало је јасно да смисао те реченице из децембра није у томе да ли је Вучић или било ко други знао да иза убиства Ћурувије стоји држава, јер то сви „знају“, него да би то на основу спроведене истраге и прибављених доказа коначно могло и у судском поступку да се докаже. Судска пресуда осумњиченом налогодавцу Радомиру Марковићу, некадашњем шефу ДБ-а, сама по себи била би довољна да докаже једну такву тврдњу.

У том смислу је, за све оне који пре имају потребу да означе непријатељску мету, него да објективно оцењују и прате рад истражних органа и Тужилаштва, постало много битније изазивање недоумице да ли је Вучић на начин који би се могао подвести под кривичну одговорност умешан у одузимање Ћурувијиног живота или пак није. Било је потребно инсинуирати неки лични мотив за ликвидацију, па је професорка права, поново вођена животним принципима старог легалисте Војислава Коштунице, у поменутом тексту од 17. јануара пласирала фотографију насловнице „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији за лажи које о мени објављује ’Дневни телеграф’“, из новина за које је Вучић, у времену пре него што је постао министар информисања, дао интервју. Тако се са питања ’да ли је знао’ скреће у питање ’да ли је учествовао’ и то двоструко: из личних разлога да би се осветио новинару који је писао о њему и самим тим што је након тога био на позицији министра информисања, дакле, део власти која је убила Ћурувију.

На овакав склоп који комбинује кривичну и моралну одговорност, без тенденције да их разграничи, надовезује се и мотив Вучићевог извињења које је упутио породици жртве и јавности због времена колико је протекло од убиства. Ево на који начин Прпа обједињује ове мотиве у разговору за РСЕ од 15. јануара: „Сад се ми можемо бавити реконструкцијом, шта све подразумевамо под врхом државе. Не треба заборавити да су творци Закона о јавном информисању по којем од јесени 1998, године почињу прогони новинара, укључујући Славка на првом месту, да су творци тог Закона ЈУЛ и Српска радикална странка. Има ту гомила актера у целој тој причи. Зато сам ја очекивала да ће се Вучић извинити, не зато што се чекало 14 година да би се ухапсиле убице, него зато што је учествовао у таквој власти и то на позицији министра информисања.“

Међутим, несумњиво је да би управо такво извињење какво очекује Прпа, а то не би било ништа друго него извинити се за убиство, било нашироко злоупотребљено да се Вучићу спочита не само морална него и кривична одговорност, будући да би испуњење тог Прпиног захтева испровоцирало нова питања и инсинуације које би ишле у правцу манипулације о томе до које је мере он сам умешан у злочин, да ли је имао сазнања да се злочин спрема, или је и сам учествовао у његовој организацији. Основ за такве манипулације би се нашао у питању на које се одговор по себи назире: Зашто би се неко уопште извињавао за убиство, ако већ нема ништа с тим? Овако, сматра се да се није извинио зато што нешто крије, или је једноставно неморалан. Тако се долази до, за здрав разум, једне апсурдне ситуације да шта год да Вучић уради, то ће наићи на осуде незадовољних, али и за манипулацију веома погодног миљеа у којем, како год да се окрене, мета увек бива погођена.

У већ споменутом интервјуу за Слободну Далмацију од 25. јануара, Бранка Прпа са формулације „немогуће да није знао“ и „учествовао у таквој власти“ коначно прелази на „учествовао у том убиству“, без икаквог даљег објашњавања, а камоли доказа за тако озбиљну тврдњу. Међутим, она постаје благо контрадикторна у истом разговору када каже: „Хоћемо ли урадити корак даље од извршитеља? Поготово што је у то вријеме Државна безбједност била под директном командом Слободана Милошевића, без икакве контроле парламента. И сад ће ми нетко рећи да су тајни агенти својевољно одлучили убити Ћурувију?! Неће бити.“ Поред тога што у истрази није реч о томе да ли неко мисли да су службе безбедности својевољно одлучивале о убиству, него, што је једино релевантно, да ли ће се појавити докази који би могли да осуде неког од политичара из тадашњег врха власти, право питање је ипак следеће: Ако Прпи недостаје само карика између Радомира Марковића и Мирјане Марковић или Слободана Милошевића, где се ту онда уклапа Александар Вучић, двадесетдеветогодишњи министар толиког утицаја у власти да је и озлоглашени Закон о информисању припремљен добио само да потпише? Не говори ли то још више у прилог тези да је Вучић о мало чему могао самостално да одлучује и да су се медијски, финансијски, па и напади физичке природе на Ћурувију вршили управо под патронатом неког другог? Упркос неупитној Вучићевој политичкој и моралној одговорности због саме припадности злочиначком режиму Слободана Милошевића, сама Прпа ће месец дана касније изнети појединост која, поред већ наведене Швармове изјаве, такву претпоставку неумитно више потврђује него што на њу баца сумњу.

Поводом трибине под симптоматичним називом „Стварност у коју не верујем“ одржаној у ЦЗКД-у 24. фебруара у организацији НУНС-а, а под директним предизборним покровитељством Демократске странке Драгана Ђиласа, у таблоиду Блиц је наредног дана освануо текст још једне контроверзне новинарке Тамаре Спаић под називом који опет довољно говори сам за себе: „Бранка Прпа: Не верујем ни у шта што Вучић каже, јер он искрено лаже“. Поред ње, на трибини су између осталих говорили и Вукашин Обрадовић, већ поменути бивши члан Комисије и Весна Ракић-Водинелић. Прпа, која у то време већ увелико изјављује да хапшења осумњичених изгледају као турске серије, окарактерисана и у овом тексту као „животна сапутница убијеног новинара“, објаснила је да је пола сата након што је на дневнику РТС прочитан текст „Ћурувија дочекао НАТО бомбе“ 1999. године примила телефонски позив од једне новинарке која је пренела да је звао Александар Вучић да каже да се то више неће догодити.

Прпа је овај моменат искористила како би Вучића приказала у улози некога ко изазива „лажну емпатију“ која је, по њеном мишљењу, требало да релаксира Ћурувију пред само убиство, и да, према томе, оптужи бившег министра информисања лично да је са предумишљајем био део државног злочиначког пројекта. „Ја сам Славка убеђивала да он покушава тиме да га анестезира да не би помислио да је у опасности и да неутралише Славкове одбрамбене механизме.“ Међутим,насупрот ономе што је Прпа желела да поручи и шта год значили ти „одбрамбени механизми“ (!) у ситуацији када држава жели некога да убије, ова реченица много више ставља до знања не само оно на чему се заснивала тадашња активност Бранке Прпе, већ управо оно чиме би укратко могла да се дефинише и њена данашња улога – једном активном дезавуацијом и свесном или несвесном опструкцијом истраге о убиству Славка Ћурувије. Оно што је у Прпином карактеру било склоно тада да чини Ћурувији, свом тренутном партнеру, сада је само устремљено на јавност навиклу да се храни свеопштом неверицом и негирањем стварности. Управо због тога, утолико јачи постају разлози да се размишља у правцу да не само да Вучић није знао шта ће се десити са Ћурувијом, него и да данас, са позиције неприкосновено најмоћнијег политичара Србије, из законских, политичких и личних разлога жели да се овај случај разреши до краја, како би са себе спрао бар део одговорности за оно што због своје немоћи тада није био у стању да спречи.

***

На основу преовлађујуће климе и стања јавне свести, за очекивати је да ће се исти или слични механизми манипулације које смо навели поновити у времену које предстоји и када је реч о Владиној комисији која је оформљена ради испитивања позадине атентата на премијера Ђинђића. Штавише, прве потврде већ су стигле; напад је поново уследио обмањивањем јавности да Комисија нарушава уставни поредак земље и да се меша у надлежност Тужилаштва. У прилогу уприличеном поново у РСЕ, и опет код Бранке Михајловић од 27. фебруара 2014. године, већ сам наслов „Комисије уместо државе: После Ћурувије, на реду Ђинђић“ заснива се на јефтином правничком трику, који уз то најављује поновну мобилизацију мање-више истих лица заслужних и за дискредитовање претходног случаја.

Друга пласирана лаж је да Комисија не поступа према већ постојећим тужбама које је написао покојни адвокат Срђа Поповић, што је, парадоксално, у том истом тексту на РСЕ демантовао адвокат породице Ђинђић Рајко Даниловић потврдивши да се управо по њима и поступа. Свеједно, то није спречило професорку Весну Ракић-Водинелић да у свом тексту од 3. марта, четири дана након објављеног прилога, изостави ту информацију и да заврти још једном стару опробану „легалистичку“ пропаганду, попут грамафонске плоче која се полако, али сигурно, услед несавладивог анимозитета према једном једином човеку, све више и више трца...

Сарадник Института за јавну политику


Коментари43
58f58
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Александар Р
Браво господине Каићу! Прочитао сам ваш текст пре лавине која се обрушила на вас. Био сам шокиран недостатком "самоцензуре" Политике и помислио: "Боже, да ли је могуће да је ово објављено?". О, како је ово познато, бранитељи лика и дела, који не скрећу са месијиног пута, а сви остали су подљуди! А месија су Тито, Ђинђић, Милошевић, ко год, а ево сада и Ћурувија. Сигурно се преврћу у гробу од свих ових који их сада бране. Још једном браво за вас, Политику и главну уредницу!
Jovo Knezevic
Sjajan tekst. Ali sam do njega dosao tek posle kratke@prepiske@ G.Suse i Lj. Smajlovic, inace bi promakao. Sve ono o cemu Kajic pise podseca na aforizam> @Demokratija je oblik ropstva u kome rob moze da bira gospodara@.
rabbitson mrkvić
Nažalost prvo sam bio pročitao tekst (o ovom tekstu) Miloša Vasića pa tek sada tekst Ištvana. Posle tirade reakcija na relaciji Danas-Vreme-Peščanik, o toj "svinjariji" Kaićevoj, očekivao sam nešto neočekivano, neku vrstu salta mortalea u karakteru I.K.-a, pošto njegove tekstove čitam već nekoliko godina, sa zadovoljstvom. Nažalost, uvek sam davao prednost novinarima i kolumnistima kao što su M. Vasić i S. Basara. I ispostavilo se da su oni samo stali u odbranu jednog od svojih, a ne nekim novim činjenicama. Toliku buku i bes nisam skoro primetio u redovima krajnjeg građanskog centra. Šta ih je toliko zabolelo u ovom tekstu ja ne znam, ali verovatno to oni najbolje znaju.
Visnja Jakovljevic
Clanak je zaista dobar. Bravo, gospodine Kaicu!
Slobodan Ćirić
Članak je izvanredan!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља