петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:38

Полудела је игла на моралном компасу

Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 10.04.2014. у 22:00

Свака од приповедака из збирке „Џојсов ученик” словеначког књижевника и академика Драга Јанчара заслужује посебан разговор, не само због историјске згуснутости мотива „нервозних доба”, већ и због иронијске дистанце аутора, која свим повесним збивањима даје извесну релативност.

Ова књига објављена у издању београдског „Архипелага” и преводу Ане Ристовић, већ у насловној причи поступно читаоца уводи у свет ликова, људи који доживљавају ситуације на ивици понора. Тршћански Словенац, Џојсов ученик, после Другог светског рата линчован је, као власник познатог гласа Радио Лондона.

У другој приповеци збивања се захуктавају када у једној југословенској касарни на вратима тоалета осване натпис: „Траву ћеш јести, краљу Југославије….” У трећој, писац Курцио Малапарте на столу Анта Павелића види теглу пуну извађених људских очију…

Jунаци ваше прозе затечени су начином на који се историја и идеологије преламају у њиховим животима, а посебно је упечатљив пример Џојсовог ученика. У којој мери је ова ваша приповетка заснована на чињеницама?

Када сам читао Елманову монографију о Џојсу, налетео сам на словеначко име– Борис Фурлан. Тада скоро непознати писац учио га је енглеском језику у школи језика „Берлиц” у Трсту. Име ми се учинило познатим, зар то није био онај бледи човек са такозваног Љубљанског процеса из 1947. године против либералних интелектуалаца који су били оптужени за антидржавно деловање и контакте са Енглезима? Мало сам то истраживао, и то је заиста био он. Парадокс да су га пред судом оптуживали због знања енглеског, а да га је енглеском учио највећи мајстор тог језика, није ми давао мира. Када сам код Елмана, који је имао преписку са Фурланом, још прочитао да је Џојс свом младом ученику са задовољством описивао уљано светло, а да он ту језичку страст није могао да разуме, видео сам у томе литературу, причу која је морала да буде написана.

Џојсов ученик пример је и човека који се креће само путањом сопствене савести и интелигенције, и као такав мета је фашиста колико и комуниста. Његово страдање типично је било за послератно време, али се чини да му ви придајете и метафизичку дубину?

Живели смо у идеолошком двадесетом веку, када је игла на друштвеном и моралном компасу потпуно полудела. Како човек изузетног аналитичког ума, моралних и правних принципа, уз то и декан Правног факултета, чак и ако је којим случајем читао Кафкина тамна пророчанства с почетка столећа, разуме ситуацију када стоји пред судом осуђен на смрт због сасвим апсурдних оптужби? Само Бог може да разуме зашто су људи који су хтели добро, својим најбољим намерама учинили највеће зло. Није први пут у историји да су вештице и јеретици спаљивани на ломачи. Да ли је могуће да лудило тог тренутка боље него правнички ум разуме писац који се пробијао кроз Уликсове лавиринте? Његов ученик то не може да разуме. Између њихових разумевања света постоји неспоразум који се у глави правника пред судом претвара у универзални бесмисао, у неку врсту празнине. Неочекивана празнина у глави Џојсовог ученика је празнина света који је изгубио компас.

Два су сведочења и два призора ископаних људских очију, у причи о очима. Да ли се овакви ужаси, истинити или измишљени, могу схватити на било који други начин осим оног изван стварности?

Приче у овој књизи су попут удаљених одјека неких стварних судбина. У даљини видим неке обрисе, налик на рушевине на хоризонту, а отуда долазе гласови људи који су живели са својим страстима, радостима и патњама. Понекад неки од тих гласова допре до мене и ја покушавам да га разумем, покушавам да му кроз звук речи и опис удахнем неки нови живот. Лако га разумемо као подсећање на стварност, међутим, то је у књижевности одјек из камених планина, блесак фатаморгане, док је за неке друге то имагинација и нова стварност.

Прича „Пророчанство” показује наговештај, а затим и одјеке распада бивше Југославије управо на примеру ЈНА. Инцидент који је некада изгледао страшан, временом су замениле гротескне слике мајора-оптуженика у Хагу. Да ли и ви мислите, као и јунак ваше приче, да данас више никога не занимају сви ти давни догађаји?

Пре неколико дана гледао сам на телевизији емисију о кувању, чувени амерички кувар, мислим да се зове Бурден, припремао је говедину на бургундски начин. Рекао је да нема француско вино, нажалост, има само некакво вино. У рукама је држао флашу без етикете и дуго је проверавао; из... из... желео је да нађе нешто необично и егзотично... Југославије, рекао је на крају. Ја сам у тој земљи које се мало ко сећа, а кувар на америчкој телевизији је користи као хумористички додатак, провео већи део свог живота. Била је много лепа, занимљива, пуна живота, културно и гастрономски разноврснија него што замишља Бурден. Завршило се зверствима. Али како год било, то је део мог живота. Опаска на крају приче је, дакле, помало меланхолична и иронична.

Интелектуалац је онај који је написао кобну поруку на вратима војног тоалета, и то није случајно када је реч о бившој држави и пророчанству о њеној будућности, о судбини вође...?

Ствар се може видети и као потпуно бизарна, али из бизарних детаља настаје слика света. Из бизарних детаља настаје нека трагикомичност, нека ми буде опроштено што ове ствари описујем с мало хумора и ироније. Занимљиво је да ми је доста познаника из земље која данас постоји само као егзотични зачин у емисијама из кулинарства рекло да је доживело сличне ствари. И занимљиво: сви су то причали с неком сличном меланхолијом. То у вези са меланхолијом је, наравно, емотивно и помало ирационално. Памћење које се састоји из јаких младалачких утисака: звуци, мириси, речи, осећања. Али ако рационално сагледамо неку државу у њеном пост мортем: управо у таквим бизарним детаљима била је, да парафразирам Маркеса, хроника њене најављене смрти.

Ако бисмо успели да проникнемо у душу садашње Европе, на шта бисмо све наишли?

Та душа је прилично збуњена. Хтела би да истовремено буде прагматична и визионарска. Жели да себе разуме као целину, али не разуме људе из недавно или из у будућности интегрисаног европског истока. Хтела би да буде отворена за муслиманске имигранте, али не може да се одрекне своје хришћанске, много мање секуларне, просветитељске традиције, јер без тога не постоји. Али, и поред све своје збуњености, ова идеја и политичка форма је нешто најбоље што смо у последњих сто година добили.


Коментари1
1b8ce
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sale Marino
>Али, и поред све своје збуњености, ова идеја и политичка форма је нешто најбоље што смо у последњих сто година добили.< Ova parafraza Churchillove izjave o demokratiji je najbolja definicija EU do sada, trebalo bi da je stave na zastavu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља