У свом тексту „Где је сада цензура” („Политика”, 15. априлa) г. Андреј Фајгељ ме је прозвао,па је ред да се одазовем. Кратко, јер знам да му намера није да поведе суштинску расправуо слободи говора,већ да себи и својој политичкој опцији по сваку цену обезбеди присуство у медијима. Други мотив је да се тема геноцида у Сребреници држи на дневном реду као случај решен на штету Србије у склопу међународнеантисрпске завере. У питању су нечасни мотиви који бацају право светло на лицемерни однос г. Фајгеља према жртвама ратних злочина.
Покушај да повуче потпуно непримерену паралелу и стави знак једнакости између забране излагања слике Данијеле Тасић и отказивања промоције књиге „Сребреничка подвала” јестеплитка и патетична подвала г. Фајгеља. Он погрешно верује да ће вештом селекцијом информација успети да превари јавност. Сигуран сам да неће јер је у Србији данас све мањи број оних који окрећу главе од непријатних истина.
Он ми замера да ћутим поводом отказивања промоције књиге„Сребреничка подвала” иако се, како он наводи, залажем за „слободу мисли и говора као вредностикојесе морајубранити по сваку цену”. Сигурно бих се огласио да је књига забрањена или повучена из продаје. Овде то није случај, шта год ми мислили о тој књизи – а мислим све најгоре – нико, ни Наташа Кандић, ни Фонд за хуманитарно право нису тражили забрану књиге. Тражили су само да се онемогући да се у државној установи, за коју је одговорно Министарство одбране, промовише књига која „негира геноцид у Сребреници и чињенице утврђене у пресудама Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), као и у пресуди Међународног суда правде (МСП) у случају Босне и Херцеговине против Србије”.Промоција оваквог садржаја била би у супротности са ставом и обавезом Србије да поштује пресуде МКСЈ и МСП и озбиљно би угрозила уверљивост исказане политичке воље и намере да Србија постане правна држава. Министар и министарство одбране су поступили у интересу државе Србије.
Промоција књиге није забрањена у Београду. Штавише, „Сребреничка подвала” већ је једном представљена на прошлогодишњем сајму књига, уз учешће рецензената из САНУ. Не верујем да би или да ће било кореаговати ако се промоција књиге одржи у неком од многобројних томе примерених простора.
Да је склоност ка цензури г. Фајгељу урођена, дакле тешко излечива, говори чињеница да у расправу уводи Хелсиншку повељу и текстове госпође Соње Бисерко. Замера нам да нисмо реаговали на неке њене ставове о жртвама злочина почињених у ратовима деведесетих. Ја то нисам учинио јер слободу мисли и говора, осим када позивају на насиље, браним чак и када се са изреченим ставовима дубоко не слажем. За разлику од г. Фајгеља.
